Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ХХУ

крај тога, упућен да тумачи погледе и морал самога "писца, који је кроз тај тедтшип не само изнео на видик изворне и чисте облике народног говора, него је управо подмладио толике народне речи и пословице, које су биле готове да се изгубеу поплавици новог времена. „Језик којим Дојчевић прича — вели згодно Љубомир Јовановић — излива се у праву речитост, која је с Љубишом друговала на народним зборовима и државним саборима“; а све је то проткано оном здравом и хуманом шалом, која је чисти плод његове душе.

Ми се овде Лричањима нећемо поближе бавити прво стога што смо то учинили на другом месту, а после стога што је приређивач Задругиног издања "тог дела (В. кола г. 1902 и 1903) у опширном предговору казао све што је требало да се о њему каже. Сматрамо, напротив, за потребно да овом приликом предусретнемо извесне приговоре који су у новије време учињени ГТриповијестима, и то са стране једног

критичара чије се мишљење, за његова живота, много уважавало, па и данас уважава, и који је то мишљење унео чак и у своје главно дело, „Историју нове "српске књижевности“

Васпитан у једној идеалној културној средини, Јован Скерлић је у нашу литературу унео многе лепе одлике француског духа, између осталога, јасноћу разложења, лак и елегантан стил, а врх свега, широку основу за посматрање живота и разних творевина људског талента и људског генија. Његова спрема била је пространа; имао је у највећој мери способност да у се прима бриљантну страну европског духа и вољу да тај дух калеми на умно рашће своје рођене-земље, али је уједно имао и једну опасну ману. Он је мислио да је довољно да човек, у извесном случају, некој идејној или научној области обујми границе из далека, тако рећи догледом, па да може казати да је преко њих претрчао у свима правцима, као по њиви коју је сво им трудом искрчио. И зато су његова књижевна испитивања по неки пут