Приповјести : црногорске и приморске

ххмМ МАРКО ЦАР

испадала више као неке екскурзије, но као праве, систематске студије.

То је, ако се ми не варамо, био случаји са Скерлићевом студијом о Стјепану М. Љубиши.

Од разних приговора које је Скерлић подигао против солидности и оправданости Љубишине репутацијеи „претераног одушевљења ранијих критичара“, ни један није могао да се одржи у целини. Докле критичар тврди да је „Љубишина Скочидјевојка израђена јаким угледањем на Манцониеве Веренике,“ то се још некако може и примити, ма да су то донекле и ранији критичари констатовали; али кад он иде даље и то угледање приказује безмало као плагијат главних лица италијанског писца, чија Луција се, тобоже, фотографском тачношћу одблескује у Љубишиној Ружи,

каошто би игуман Серафин био сушти отисак Ман-

цониевог фратра Кристофора, — онда то иде предалеко. У самој ствари тај приговор, за који критичар не износи никаква доказа, нити је нов, нити је икада, каошто је требало, био критички демонстриран. Није нов, јер су га и други, пре њега, подизали, поводећи се сувише олако за,„Примједбама“ дубровчанина Кастрапелиа у _„Словинцу“ 1882 год. Није демонстриран, јер су докази које је Кастрапели против Љубише изнео сувише лабави и доказују само једно: да су италијански и српски писац обрадили једну исту тему, и да између Љубишиних и Манцониевих лица има, додуше, неке спољне аналогије, али да је у томе све“)

Сем ових приговора Љубишиној оригиналности и једне лако опровргљиве примедбе о слабој историјској верности његових лица, Скерлић је Љубиши "учинио још две крупне замерке. Прва му је замерка да је Љубиша био писац без икакве уметничке способности, сиров и примитиван као Вук Врчевић, и даје „психологија у његовом делу сведена на најмању меру, тако да је готово и нема.“ Друга му је

% Види у том погледу наш чланак ,„Потоњи критичари С. М. Љубише“ у свесци од 16марта 1921 часописа .„Мисли“.