Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ХХУП

замерка: да је Љубишин језик одвећ провинциалан и приступачан само ограниченом броју читалаца. Што се тиче Љубишине апсолутне уметничке неспособности, приговор је тако крупан да би докона човека лако могао довести до искушења да се о њему упусти у дугу расправу. На жалост, простор којим овде располажемо сили нас на строгу збијеност. Ми ћемо дакле бити кратки и на овај приговор опазити само једно. Да Љубиша, као приповедач, одаје по неки пут одвећ јасно, и више него што би требало, своје лексиколошке и етнографске преокупације, то се, додуше, не да порећи; али да се полукњижевне, готово ембрионалне приче из Врчевићевих збирака могу да ставе на један ниво са приповеткама Љубишиним, то је једна сасвим произвољна и неоснована тврдња. Као уметнички склоп, те приповетке нису, разуме се, савршене; има у њима несразмере у третирању епизода, а понекад и невештине у прелазима и међусобном везивању сложенијих разговора; али да су фразе „А поп...“ „А Грујо...,“ „А Мијат...“ каошто тврди Скерлић, неке специфичне грешке Љубишиног стила, то апсолутно не стоји. Ту елиптичну форму везивања у диалогу употребљавају понекад и други приповедачи, међу осталима и Симо Матавуљ, коме се зацело не могу одрећи извесне уметничке особине. Али, што је много важније, њоме се кадшто служи и одличан мајстор новије француске приповетке, велики и. сјајни Мопасан. Е У Љубише је, иначе, диалог тако жив и реалистички природан, да је требало нарочитог дара дакле баш уметничке способности — па да га писац напросто репродукује са својих живих модела. Јер су у Љубише рељефно истакнута не само лица која говоре, него и цела дружина око њих, лица која слушају и припадом у реч упадају. А то није, доиста, посао писца без икаквих литерарних и уметничких одлика. Не стоји, дакле, да је Љубиша био прости бележсник народних умотворина, попут Вука Врчевића. Овај је радио као прост сабирач, док је