Приповјести : црногорске и приморске

ХХМ МАРКО ЦАР

Љубиша стварао као уметник. Његове ствари су, понајчешће, не толико испричане, колико одигране од самих лица. Па и само причање и описивање (у колико га има) своди се у Љубише на неку врсту испричаног или описаног делања, при чем се писац служи готово увек историјским презентом, место перфекта, онако од прилике, каошто чини то и сам народ.

У Љубише — вели се — нема психологије! Докази у противном смислу намећу се гомилом, и ч0век има само да међу њима бира. Што се нас тиче, кад се сетимо кнеза Стевана Штиљановића, игумана Серафима, Кањоша Мацедоновића и попа Рада Андровића, ми се са тим судом Скерлићевим не можемо нипошто да сложимо. Ми држимо, напротив, да су то махом красне људске прилике, кадре да заинтересују и одушеве не само фолклориста и етнолога, него и најсуптилнијег психолога и посматрача потајних нагона и трзаја човечје душе.

Најзад, што се тиче провинциалности и неразумљивости Љубишиног језика, кад би тај приговор вредио за Љубишу, он би у исто време требао да вреди и за Његоша, који је такође у свом делу употребио знатан број провинциализама и локалних речи. Међутим тај језик, по признању самог Скерлића, храни у себи „неисцрпно благо снажних и сликовитих речи, живописних израза и ванредно лепу конструкцију реченица, чега свеганема „у тупом и простачком _ говору наше варошке цинцарске ћивтарије,“ или у језику „оних неписмених створења, која у нас пишу новине и за којима нису заостале ни многе наше величине књижевне.“ %)

Скерлићево мишљење о Љубишином језику — у

% Исп. Скерлић: Писци и Књиге. Св. 111. Чланак о Петру Кочићу. — Хвалећи Кочићевог Јазавца пред судом, Јован Скерлић, овог пута боље инспирисан, каже изреком јоши ово: „још једна ствар која ће се морати свакоме допасти у овој приповетци, то је језик којим је она написана, одабран, чист, течан, звучан народни језик српски, језик котим су писали Његош и Љубиша“. |