Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ХХГХ-

колико је то мишљење по овога у једном правцу испало неповољно — било је у другом и хваљено и то од самог Скерлића. у

М

Стјепан Митров Љубиша писао је приповетке разне садржине и разне вредности, али главни и најважнији део његова књижевна рада, то су јемачно Приповијести црногорске и приморске, издате први пут 1875 год. накладом књижаре Драгутина Претнера у Дубровнику. Једна од многих одлика те збирке приповедака јесте њихова разноврсност која, док сама собом нуди речит доказ о пишчевој верзатилности, придоноси не мало његовом успеху. Љубиша је умео да срећно обрађује разне стихије наративне грађе, које је у рукама имао, почињући од шаљиве и драматске новеле, па до епске приповетке и аполога. Не кажемо да је свугде имао једнаког успеха, јер његова уметност није увек била на висини предмета, и јер га је често кочила аутосугестија и веровање да је његова снага нарочито у језику и, уопште, у књижевном облику; али да се природа у његовом делу огледа онако наивно и свестрано, каошто се горско дрвеће, станови и брда огледају у бистрој и тихој реци, о томе нема сумње.

Како већ било, више је него сигурно да је Љубиша поред вештине посматрања и репродуковања, имао и извесних квалитета естетичке природе. Он је, истина, за своје приповести понајчешће употребио изворе писмене и усмене; - али је он те изворе прерадио као уметник и задахнуо новим животом. Можда сирова грађа којом се послужио није свугде једнаким маром и вештином искоришћена; понекад је он ту грађу, као напр. у Шћепану Малом, тек у неколико прерадио, или напросто парафразовао. Али му нико не може одрећи извесну, и то не малу, вештину у цртању својих фиктивних лица, која се пред нашим умним очима крећу као живи створови.

Једном речју колико год по својој уметничкој обради вредила лица Љубишиних приповедака, оно је извесно да су то већином живи и жилави људи,