Приповјести : црногорске и приморске

ххх МАРКО ЦАР

чисте крви створови, које није могуће збркати са осталим фиктивним личностима раније и позније српске приповетке. Кнез Стеван, игуман Серафим, Кањош, поп Радо и Вук Дојчевић иду у коло људи из којих је Његош кресао своје Мандушиће, своје игумне Стефане и своје Драшке. Па ко би тима људима смео замерити што су понекад и сувише много „ријечима китили>“ Од вајкада је разборита критика од приповедача захтевала да у својим радовима износе верну слику живота, па ма како се они подухватали да тај циљ постигну. Ми видимо како се у ту цену писцима многи недостатци опраштају, као напр. Молиеру што је често пута неумерен или чак дрзак у говору, Балзаку што му је стил неједнак, Толстоју што му је форма местимице недотерана.

Александар Дима је једном приликом казао да су и неки уметнички недостатци понекад у стању да придонесу укупној физиономији једнога писца, онако од прилике, каошто ситне очи, крупан нос, велика уста и чупава коса могу да неком лицу даду више снаге и израза, више карактера и живота, него ли најкласичнија правилност и симетрија. То су несумњиво показали: у Француза Сен-Симон и Стендал, у Енглеза Фидлинг, у Италијана Алфиери, у нас Срба: Његош, Ђура Јакшић, Стјепан Митров Љубиша.

Педантна критика, кад на таке писце наиђе, осети се напречац као обезоружана; она постане не моћна, а често пута и смешна.

Марко Цар