Приповјести : црногорске и приморске

10 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

жа: — не суде данас него на прездан, дођите сутра раније. — Смрче се, а ја не јио ништа, но се напунио јада од грла до димања, пак ми се дроб натегнуо да прсне. Те ја баш онако без ишта у постељу. Ђавољи један сан сву ноћ, него се обрћи и преврћи до зоре. У свануће устах; обађи Млетке с краја на крај, већ је сунце скочило три копља а град пуст без људи; јер тамо свако спава до подна; кад мркне обједују, а пред зору лијегају. Нађох на Бога вођу, те ја с њим код четрдесетине. Уђемо у двор и чекамо у првој одаји два дебела сата, док дође један човек у црној хаљини и капи, хћах рећи да је редовник. Приступим и дам му оно писмо, аон мени: — данас имамо много навалице; него дођите прекосутра, а понесе писмо. А садо Те ја прекосутра чекај опет три сата пред вратима, и додијах Богу, молећи га да ми не превре, док се једноме слуги дожали. Уљегне у једну собу и доведе једног човјека суха а висока, као да су га из гроба вадили. Донесе збиља ону жалбу несретњу, и написа под њом пет шест ријечи, пак ме оправи на другога, а други на трећега, док се овај трећи такну душе — а што нијеси, рече, дошао прије код мене, него се снујеш по граду, као љепир око свијеће. Паки он у потоње оштети: — дођи, рече, сутра да те о најмањој отрсим, јер се данас тај посао одоцнио. Те ја сутра, кад ли га није, него су пуста врата затворена. Куца, буса, не озива се пилата душа. Чекам ту до мркле ноћи, док ми се поче мозак у вртолац окретати. Онако јадан и тужан, стиснем и пођем у једну крчму да се тобож у вину разаберем. Таман да заложим нешто „меса, пуче вика и треска по крчми. — Што је људи ново 2 — Зло, рече један Брачанин, да не може горе! — Да ну причај, чоче, да и ја знам! — Стаде Брачанин да приповиједа како се нека чоечетина фурланска одметнула дужду и поаинила. — Шатор је, рече, разапео на једној острвици усред града, брани га вода одасвуд, и зове дужда на мегдан, ако му не изађе или заточника не пошаље, а но да му преда круну и кључеве блага светога Марка, и јединицу кћер у жену. Остадоше Млеци под харач — рече