Приповјести : црногорске и приморске

ЈУ МАРКО ЦАР

прошлог и првог деценија овог века, која је у Љубиши гледала неоспорног књижевног вештака који свему ономе што узима од народа уме да да вид књижевне творевине и, више или мање, уметнички печат. Ако изузмемо његово, мало старинско, кокетовање са знањем народног језика, ми и данас држимо да нема писца који је више волео српски језик и толико полагао на његову изворност, као Стјепан Митров Љубиша. Приказујући народни живот, он је својом живописном речју нарочито сликао народне обичаје и настојао да покаже: како народ мисли о разним појавама у свету и у животу. Тако постадоше његове приповетке „Кањош Мацедоновић“, „Скочидјевојка“, „Продаја патријаре Бркића“, „Поп Андровић“ и т. д. Слике и типови тих новела оцртани су живо и пластично, а у свакој реченици каода струји дах бокељских фјордова и планина. Више пута штампане и латиницом и ћирилицом, приповетке Љубишине су под еднако познате на истоку и на западу нашег народа. Све су оне извађене из народног живота и, тако рећи, из народних устију. Њима је писац бацио зраку светлости на историјску прошлост свога завичаја, која је тако интересантна са више погледа. Кад се све уједно сабере, за овог писца нашег вреди и данас, у потпуној мери, суд што га је о њему изрекла критика првог деценија овог. века, критика дакле која претходи издању Скерлићеве - „Историје нове српске књижевности“, и с којом се ми потпуно слажемо. Тај суд би, од прилике, могао да се збијеу ово неколико редова, којима је писац овог предговора извесном приликом изразио своје лично мишљење о истоме предмету:

„Међу мајсторима који су дојако српску књижевну зграду подизали, врло их је мало било који су у станцу камену зидали, нарочито ако узмемо на. око приповетку изворну; али међу оном тројицом, четворицом, који се могу надати да ћеим дела допрети до најпознијег потомства, заузео је одлично место и Стјепан Митров Љубиша. Његове приповетке покрај свих техничких недостатака њиних — иду