Проблем смртне казне

16

Богу. У неккм државама Сев. Америке правна свест народа толико је се бунила противу смртне казне, да јој је сам законодавац у интересу правосуђа морао да попусти. А колика је то далеко отишло види се по томе, што у тим државама, грађани који се позивају на вршење своје поротничке дужности у кривичним споровима, дужни су да прво под заклетвом кажу, да ли они припадају противницима смртне казне. Још један занимљив пример. Када је 1823 год. у Паризу гилотина пренесена са Гревског Трга на друго, насељеније место града, на Сенски Tpr, да би се потенцирао моменат јавности у извршењу ове казне, са својом атрибуцијом, застрашењем, онда су се закупци станова.у томе крају листом иселили, а власници зграда покренули су парницу против сенског префекта, тражећи накнаду за причињену штету. Све ово наводе браниоци, одбијајући категорички да је смртна казна глас народа, његово уверење, његова правна свест.

То је у главноме, у најкраћим потезима садржина схватања и аргументације и противника смртне казне и њених браниоца. Са различитим вариантама готово једних и истих разлога и доказа служили су се скоро сви које је занимало ово питање, и од противника и од браниоца. У главноме, као што је то већ напоменуто, све се то ипак кретало у једном, још од Бекарија обележеном кругу, и борба се водила на ис-том терену и са истим оружјем, које је, у току деценнја, замењивано оружјем само новијег система.