Проблем смртне казне

23

потребом постојања друштва, а та је потреба задовољена у тренутку када је кривад путем принудног издвајања, престао да буде опасан по друштво. Друштво не тражи смрт кривчеву, она њему не треба, на против, њему је потребан његов живот. И када држава у пркос томе, изриче смртну казну и свечано је извршује, онда она престаје да буде држава која има своје ius puniendi, и такав њен акт не може да се оквалификује другојачије, него као убиство које се ничим, али апсолутно ничим не разликује од убиства које учини појединац, од убиства које она, држава, забрањује својим кривично правним прописима. И зато је Робеспјер лепо рекао, да у очима истине и правде, нису ове сцене које држава приређује смртном казном ништа друго, до подла убиства, свечано извршена, не од стране једнога лица, већ од целог народа, у законитој форми. И то је у истини тако. Стварне разлике нема. Диференцирање је само у толико, што када појединац изврши убиство, онда је он учинио нешто што је противно закону, а када држава, преко свога правосуђа, изврши исто тако убиство, онда је она учинила нешто што је у апсолутној сагласности са тим истим законом. По среди је један и исти законски пропис који једновремено појединцу забраљује а држави допушта да убија. Закон на пр. каже : Ко хотично и с предумишљењем човека убије, да се казни смрћу. Другим речима, исто то казано гласи: Забрањујем ти да убијеш, јер ти немаш права ни на чији живот, али ја имам права да те убијем ако ти учиниш