Проблем смртне казне

22

друштво, и све што се може да учини то су превенције које долазе у задатак криминалне политике; а ово друго представља исто тако зло, али зло кога друштво може и мора да се ослободи, и заштита од тога другог зла долази у дужност државе. То је суштина потребе друштва у облику државе. И ту потребу задовољава држава вршећи своје ius puniendi. Из свега овога излази јасно: држава као заступник интереса појединаца и целе заједнице, стоји у односу према њима и према општем интересу, речју, према потреби, као пуномоћник према властодавцу. Вршећи своје право кажњења, она не може да пређе границе датог јој пуномоћства, (у овом случају границе потребе која је и изазвала то њено право), јер то своје право изводи и врши само на основу њега. Поред кажњавања кривца, потреба постојања друштва захтева императивно од државе да повредиоца правног поретка онемогући за вршење нових кривичних дела, да га учини безопасним за друштво. И држава то чини издвајањем кривца из средине у којој се он дотле слободно кретао, путем лишења слободе. У томе тренутку када је кривац лишен слободе, када је он, дакле, престао више да буде опасан за друштво,, у томе тренутку апсолутно је и дефинитивно задовољена потреба друштва, и то је моменат када се, у случају у питању, завршава и дужност и право државе у погледу кривца. Према томе је јасно, да када држава кривцу узме живот, да је она учинила нешто на шта није имала права. Јер право њено одређује се