Проблем смртне казне

29

без свести о томе. 14 Живот код злочинаца те врсте не представља никакву вредност, следствено онда ни уништење истога за њих није губитак. Код њих је већ постајала решеност и измирење са фактом, сопствене смрти. Њих она не плаши, не застрашава их, речју, није казна. И тако, противно једном основном приципу казне, принципу персоналитета, у место да казну издржава кривац, она се преноси на другога њу издржава друштво. То је случај када је смртна казна, као зло, за кривца несразмерно мања од зла чега је она кривично-правна последица. Обрнуто томе, рно што се у осталом јавља као правило, док је оно прво редак изузетак, ако је извршилац, па макар и вини, индивидуа којој је живот ипак највеће добро, који дакле, није злочинац и кога је на извршење кривичног дела у питању инспирисало све друго само не злочиначка намера, онда је двадесет година робије највећа казна којом он може да се казни а да се не пређе она граница коју казна као зло, као одмазда, не сме да пређе. За разлику од вршења осталих кривичних дела, кривична дела која имају за свој објекат људски живот, врше се увек као резултат једне нарочите психичке ситуације у коју долази извршилац, и која је увек, више или мање, анор-

14 Неки бранноци и предлажу такав начин извршења. Али онда смртна казна, као таква, губи свој raison d’etre. (Она уопште и нема свој raison d’etre, али ми то кажемо стављајући се на гледиште схватања браниоца, јер за њих, разуме се, смртиа казна има овај разлог постојања.)