Проблем смртне казне

30

мална. Та анормалност не мора да буде последица оболелости мозга, тачније, не мора да буде таква да се она лекарски да констатовати. Међутим, таква психичка ситуација извршиочева у моменту извршења, која се после прегледом не да утврдити, ирелевантна је за кривично право. За њега је релевантна само она анормалност која се може да утврди лекарским испитивањем. И када ствар тако стоји, онда је јасно да је смрт, као кривично-правна последица несразмерно веће зло, него оно што ra је учинио кривац. Али и да апстрахујемо ову нарочиту психичку ситуацију готово сваког убице (који ми, уосталом, увек сматрамо као неизоставну); нека остане по среди само намерно, чврсто одлучено и хладно извршено убиство, ла зар двадесет година лишења слободе, двадесет година напорног принудног рада и гладовања, двадесет година тешког окова, двадесет roдина мртвачког ћутања па зар то није казна довољно страшна и тешка? Зар то није максимум зла које друштво баца на једног убицу? Зар то није, најзад, довољно мука и довољно искупљења за дело које је учинио? Можда ће браниоци да истакну приговор како се тих двадесет година никада и не издрже, али такав би приговор био неозбиљан и без основа. Јер пре свега, када се та казна изриче, полази се од тога да она има и да се издржи, а друго, нека од сто њих осуђених на двадесет година робије у окову, нека од сто њих деведесет не издрже целу досуђену нм казну а само десет њих нека после пуних двадесет година скину ланце са свога тела па нам то даје права да говоримо овако.