Проблем смртне казне

48

оне не даду лако да виде, морају да представљају немогућност својевољног изласка изван њих. Ма такво место долази непоправљиви кривац. Свих атрибуција робије нестаје, јер нестаје и ње саме. Следствено нема ни принудног рада. Он ако хоће прилази послу за који је и он му се плаћа као и сваком другом. Ако неће, није обвезан на то. Све потребе за живот он добија у колонији. На томе месту он је слободан и може да чини све што год хоће; једино ограничење је у праву слободе кретања. Границе колоније уједно су и границе његовог просторног кретања. Међутим, сталан надзор, за који он не сме да зна, постоји над њим. Надзор у смислу ћажљивог посматрања. Иепопрачљиви кривац може да се поправи под утицајем рада и задовољства које осети од њега. У том случају отпада и последње ограничење и он постаје апсолутно слободаи, поновним враћањем у друштво. У случају непоправљивости, међутим, он тамо остаје до краја живота. На тај начин решава се проблем непоправљивих криваца, (ако њих уопште има), 25 у потпуном одсуству најнекултурнлје установе културног двадесетог столећа смртне казне,-

25 Кажемо: ако њих уопште гша, зато што ми све оне кривце који врше кривична дела не зло што тако xohe, него што их на то гоне „оно урођене склоности", третирамо као болеснике а не као кривце и зато их и не узимамо у обзир; а сви они остали, ffpaeu кривци, који су то постали, поред осталих, највише из економских и социалнихузрока, ти кривци могу поноза опет да постану ваљани чланови друштва, под условпм да то исто друштво то уме и х ohe.