Проблем смртне казне

вати две ствари. Ако је он за време издржавање казне показао једно извесао кајање за дело крје је учинио, али и једну резигнираност и савршену индиферентност према своме животу, олда је потребно да се он по издржаној казни упути на такво место, на такав посао, који he му ипак у неколико вратити вољу за животом. А ако он за све време издржавања казне стално и систематски показује антисодиално расположење и својим владањем сигурно обећава поновно вршење кривичних дела, онда смо у присуству тешко поправљивог кривца и он, као такав, иредставља опасност ако се буде пустио у слободу. Казали смо : у потпуном одсуству смртне казне ваља разликрвати две ствари: казну коју кривац треба де издржи, и меру које друштво треба да предузме према њему, аосле и казне, ако постоје знаци који наговештавају опасност да кривац и по издржаној казни прети новим вршењем кривичних дела. За кривце те врсте престаје издржавање казне, јер је време осуде истекло, казне више иема, али настаје ова мера обезбеђења друштва од њега, Та мера састоји се у једном поновном издвајању на један други начин. Он по издржаној казни добија ограничену слободу на тај начин што се упућује у једну изоловану средину. То је какво државно добро, на коме је организовано извесно исто тако државно предузеће. Атмосфера те средине даје утисак потпуно слободног живота. Границе тога добра, које морају да буду врло широке, тако да се

47