Програмни говор бирачима I. курије : држан 18. (31.) августа 1913. у Гадској вијећници у Сарајеву пред бирачима I курије

Мој одговор листу „Народу“.

Поводом моје кандидатуре за посланичко мјесто у |. курији, лист „Народ , што излази у Сарајеву и око кога се купи једна школована, али на жалост врло неваспитана група људи, — чији су појмови о моралу и поштењу врло екучени, дотакла се у свом 318. и 822. броју и моје части употријебивши при том два своја уобичајена порока: лажи клевету.

Биљешка, што је пзишла у 318. броју 1918. тласи овако:

Тужни кандидат.

Г. Ђорђо А. Чокорило тужно јавља својој родбини пријатељима, знанцима, а узгред Српском Народу, да жели бити — посланик. Десет година био је без посла и занимања, и ако је баш могао остати учитељем п вршити ту узвишену задаћу. Али упропастила га је амбиција без муниције. И сада под старе дане жели бар да донекле осигура ексистенцију. За то би упутније било да је апелирао у прогласу на милосрђе него на своју Истину и Правду. Оне су код њега врло мале, морало би се при истраживању употребити врло велики микроскопи. А српска елита, како он рече, нема баш за то воље.

Друга биљешка, што је изашла у 322. броју „Народа“ је ова:

Тешка напаст. ~

Туже нам се многи да не могу да-дахну од Чокорила и његова брбљања. Свијет просто бјежи од њега и његове напасти. Разлетп се на све стране, фата појединце, пише и буши на све начине. Овај политички камелеон шири о себи невјеројатне ствари. У четири ока прича стално како је он задужио Српство, које га треба да издржава обилно и господски, Наравно да заборави рећи како је он, велики Србин опозиционалац, доспио у уредништво „Вечерњег Сарајевског Листа“ и зашто је ту радио свим силама баш против Српства. Он заборавља да напомене зашто се кандидује, ко га је на то упутио и ко га помаже.

Ја се не бих ни обазирао на дјетињска чаврљања п чаршијска наклапања веселог „Народа“,