Програмни говор бирачима I. курије : држан 18. (31.) августа 1913. у Гадској вијећници у Сарајеву пред бирачима I курије

14.

кад у овим биљешкама не би било ових реченица: „десет година је био без посла п занимања“... За тим: „Наравно да заборави рећи ит, д.... >

Интересантно је и карактеристично по трупу око „Народа“, да она сматра рад на књижевном п политичко - националном пољу „рад без посла и занимања“. А још је карактеристичније, да су неки од тих људи баш у том размаку од десет година скупа са мном радили и борили се за националне идеале.

А да се види, у колико одговарају истини тврдње „Народове“, приморан сам да изнесем ово:

Мој се скромни рад, кроз то вријеме овако развијао: Кад сам год. 1901. оставио учитељску службу, положивши двије године дана прије тога, испит за више грађанске школе у Загребу, отишао сам у Цирих, а касније у Женеву. Ту сам похађао философски факултет два семестра, а након тога продужио своје студије, као редован ђак, на Сорбони у Паризу. Кад се покренула „Српска Ри јеч“, у Сарајеву, прекинуо сам своје студије и дошао као њезин главни сарадник, радећи скупа са г, Васиљем Грђићем, који је један од главних у данашњој групи око „Народа“. Тај рад је био један од најидеалнијих у моме животу, као иу животу г. Васиља Грђића, који је горњу биљешку у одсуству уредника пропустио у 818, броју „Народа“. Из солидарности спрам тадањем другу г. Васиљу Грђићу, ја остављам „Српску Ријеч“ п у највећој оскудици, по савјету неких данашњих људи у групи око „Народа“, одох у Београд, гдје сам у три мјесеца издао двије своје књиге, од којих је прва: „Значај културне борбе у Француској“, (рађена за вријеме мојих студија у Паризу), награђена од Коларчеве Задужбине. Са новцем добивеним од тих књига упутио сам се у Чикаго, у Америку, како бих наставио мој политички рад у истоме правцу. Мој „рад без посла пи занимања“ нека суде они, који су читали „Уједињено Орпство“, кога сам у Чикагу покренуо и уређивао, и

_ нека суде они честити Срби у Америци, који су

ме при мом поласку из Америке обилно наградили