Просвета : алманах за годину ...
ОНЕ
ми кажемо, све југословенске земље, сарађивале су инстиктивно и одушевљено на васпостављању заједничке отаџбине. а
«Могло би се навести колико би се хтело доказа за ову историјску чињеницу. Васпитачи српских краљевића били су најчешће далматинци католици. Људи који. су саградили Српску Државу дошли су већином из крајева којима је господарио туђин. Кад сам пре неколико година био позван да напишем за једно инглеско дело о Србији главу о нашем дипломатском телу, морао сам констатовати да је само један од старешина наших посланстава био родом из Краљевине, а да су сви остали били из неослобођених области. Најживописнији од свих ових примера јесте можда случај са нашом народном химном: њу је написао један Србин из Угарске, компоновао један Словенац, а најлепше ју је цевао један Далматинац, који је остао чувен због тога.
«Народно јединство Југословена створено је у срцима, ма како да се оно није појавило на мапама, и одлучна победа коју је српска-војска однела над Турцима на Куманову, с јесени 1912 године, није одјекнула нигде јаче него у градовима подјармљеним туђинском господарењу као што су Љубљана, Спљет, Шибеник или Сарајево. Овај самоникли занос био нам је тренутно кобан. Он је дао прилике Аустро-Немцима да убрзају своја наоружања и послужио је као изговор за незаборављени састанак који су имали у Конопишту, неколика месеца пред садањим ратом, немачки цар, надвојвода престолонаследник Фрањо-Фердинанд, Ђенерал фон Молтке и адмирал фон Тирпиц.
«Исто тако, да би пркосио југословенском родољубљу, изазвивајући његову експлозију, оде надвојвода престолонаследник у Сарајево, где је требало да нађе чудну смрт која је служила као изговор за велики пожар, изговор који је требало наћи по сваку цену.
«Смрвљено ужасним ратом више него иједно друго, подељено туђинским господарима који су од њега начинили два дела —- мученичке таоце и војнике против своје воље — југословенско племе није било никад више уједињено него што је у искушењима које данас преживљује. Држање наших војника, и на фронту на Балкану и у Добруџи, задивило је све оне који су били његови очевидци. Али има једно јунаштво које се не види, то је јунаштво оних људи, оних жена и оне деце које су аустро угарске власти бациле у тамнице, док су младиће послали на кланицу. Згажени многобројнијом снагом, без икакве везе са Савезницима, они пуштају да се десеткују својевољно лишавањем и често мучењем. Аустро-Угарска ратује о-