Просвета : алманах за годину ...
По
горченије против својих властитих поданика Југословена у њиховим домовима, него против својих непријатеља на бојном пољу. И призор једног очајничког отпора против ове тираније је тако грозан, да нас каткад питају зашто наши саплеменици пркосе толиким патњама. За то што хоће, зато што хоћемо, сви, да будемо најзад своји господари. Дошли смо у томе до ступња-где се не може више да подноси одвратни туђински јарам. Стало нам је до наше слободе и до наше независности више него до наших добара и до нашег живота.
«Нису ово, верујте ми, таште речи. Вековима се наше племе борило за верску самосталност и за стварање политичке независности. Чим је ово мало огњиште независности било основано, цело племе се дало на посао да створи потпуну интелектуалну независност, да би у себи распрострло што пре све тековине савремене цивилизације. Овај напор се извршио самосвојно; сваки огранак племена дејствовао је упоредо са осталим, без нарочитог споразумевања са њима — што би уосталом било често врло опасно. На тај начин доспели смо да образујемо једну научну културу, и можемо поносно тврдити да данас већ постоји једна југословенска наука као што имам једна југословенска књижевност. Разлике које нас раздвајају, било да су основне као што -су верске или да су само спољне природе као што је разлика у писму, нису апсолутно ништа промениле у овом резултату, нити ће у њему што икад променити.
«Уједињени у патњи, уједињени такође у својој оданости Савезничкој ствари, ми хоћемо да одсад будемо уједињени и у једној народној држави, слободној и равноправној са другим, малим и великим, државама цивилизованог света. Осећај једнакости је код нас тако дуооко укорењен да је у извесним приликама и сам владар приморан на извесне обавезе као има који грађанин. Сваки Србин — а Енглези и Французи су утврдили да је то одиста тако — сваки Србин сматра себе племићем, то јест не признаје никакво људско биће као више од себе у друштвеном или законском погледу. У области међународног живота ми о једнакости и праву имамо исто схватање које и у свом националном животу.»
Живим у тврдом уверењу, да сам у обе прилике изразвио мишљење и тежње просвећених Срба, Хрвата и Словенаца, још јаче можда осећаје ' широких слојева нашега народа. С тим уверењем ја Ћу и умрети, макар и не видео својим очима целокупно његово осгварење. Оно Ће доћи, те ће га видети поколења која за нама настану: