Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

392 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

настали су свим силама, да се у Нишу створи ексархијска струја и да се, доцније, и Нишка Епархија увуче у границе ексархијских територија. Стицајем политичких прилика, и под утицајем своје свесне пастве, већина грчких владика у Нишу, још од устанка у Шумадији, показивали су симпатије према Србији и, колико су могли, као виши државни ЧИиновници, и држали су се са Србијом. У Буџету (Србије) за 1816 г. стоји партија за владику у Нишу 3000 гроша“); позната нам је

он набави књиге из Рушчука и Цариграда. Трговци одговорили паши, да они те књиге не разумеју. После дужег разговора, трговци нишки изјавили паши да нису ни Бугари ни Срби, већ Словени, и књиге Не сами набављати из Босне — Сарајева...

Поред свега овога, бугарски писци: С. Чилингиров (на пом. м. с. 88) А. Иширков (на пом. м. с СХУШ) могу да пишу и да тврде, да је негде у ово доба, бугарска школа у Нишу била замењена српском, п то с помоћу владике, 0 коме, на другом месту, исти бугарски писџи пишу, да у шо доба није више ни било у Нишу грчког владике.

Овако се преписују, и повлаче, погрешке и обмане. Кад су Бугари заузели Призрен, бануо је једнога дана у кућу г. Петра Костића један резервни поручник, мирнодопски професор, да му Костић покаже, где је била бугарска школа, коју је отворио Јордан Х. Константинов Џино. Међу тим, никада у Призрену није постојала бугарска школа. Ствар је у овоме: Јордана Х. Константинова, негде 1871 или 1872 г. дотерале су турске власти у Призрен, вилајетски центар, и држале у затвору. Неко је од бугарских шовиниста, доцније, негде, написао, да је Јордан Х. Костантинов био учитељ у Призрену H испрело се уверење, да је у Призрену постојала бугарска школа, Наравно, да се П. Костић сетио тога, и одвео поручника, и показао му кућу, у којој је „Јордан Х. Константинов издржавао затвор, и објаснио му ову ствар.

О школским приликама у Нишу онога времена, има у Видов-дану, за 1867 г. у бр. 20, допис ове садржине: „Посао ме наведе, те одох походити Ниш, ову знамевиту варош, која је некада, у срећно доба, била кључ српске државе и слободе, а данас стење под притиском турског деспотизма, а хришћански житељи њени изложени су свакој патњи, беди и невољи...

· У Нишу има и једна занатлијска школа, коју зову „исланом“ и коју је подигао пре три године Митат-пашл садањи губернатор вилајета дунавског. У овој школи има преко 120 ученика.

„Пре пет година овдашњи су Срби подигли лепу двокатну школу за четири основна разреда, али сама лепа кућа није кадра да ученицима даде и добро и нужно васпитање... и препоручује да су учитељи боље снабдевени и да се узму људи изображени и такви, који би позиву своме најпотпуније одговорити могли.

Овим нећу да похудим садашње учитеље, шта више морам да их похвалим, јер заиста ревносни су, и чине што год и колико могу, али време захтева већи напредак у изображавању... У Нишу се од више година баве два калуђера из манастира Дечана са свим нужним исправама кулећи милостињу за свету обитељ и оне који би ишли да је походе, тамо спроводећи.

1!) М. Петровић, Финансије и установе... 1, с. 67.