Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 19

рији препорођаја Бугарског народа играју врло знатну улогу. Још 1847 г. на положају игумана манастира Риле

гарски писци: Цонев' (Бљлгарски Прбглед г. |, кн. 11, с. 256—264); Д. Маринов (Бљлгар. Сбирка ! с. 432); Теодоров (СЂнки Шу; Др. Ив. Д. Шишманов (АБСбр. МТ, с. 186...) и др. Али ни у једнога од тих написа податци о К. Огњановићу нису у свему тачни. — Конст. Огњановић рођен је у Панчеву r. 1797 (MC6p. XXJ6, с. 55). За време устанка у Шумадији под М. Обреновићем прешао је у Бугарску. До г. 1827 не зна се где је све био у Бугарској, и чиме се све бавио. Извесно је, да је поред неких европских, знао и грчки и турски језик. Год. 1824. налазимо га у Враци, у пријатељству са онд. прваком Димитракијем Хаџи Тошевом. Привидно као учитељ, у Враци је остао Огњановић no 1828. г. Пошто је Хаџи Тошев, због материалних ствари, био погубљен у Видину, Огњановић се почео бавити писањем књига за Бугаре, „за да (им) помогне за истинно благополучје“ (Бљлгар. Прбглед с. 253). Међутим, по својеручном писму Огњановићевом од 28. фебр. 1832 г. које је писао врачанским чорбаџијама, он се од 1828 до 1882 г. налазио у Цариграду као њихов већил, ради свршавања разних њихових, врачанских, народних послова.

Прва од књига које је Конст. Огњановић штампао за Бугаре, била је по другом издању Ракићевом (Ст. Новаковић, Српска Библиографија с. 149 и даље) Житије Алексија Божјег Човека у стиховима (г. 1833). Још у првом издању Алексија Божјег Човека, писао је Огњановић: „Надам се да чрез многолетно мое помежду вас пребивание уверили сте се как сам аз всекога к вамђ горшца љубовђљ одушевљен бил толко да и в наиголема беда и гонение кое знаете и кое зарад вас некоих претрпех, остал сам пак они исти кои сам желал да будете благополучни“. (А. Тодоров, на пом. м. с. 261).

Сам А. Тодоров (на пом.м.) вели: да су Огњановићу многи наносили горчине још до г. 1833, али да је он великодушно праштао.

Карактеристично је да је Огњановић још у првом издању овога спева (у преводу) избацио чланове 15, ша, то, и тиме се, по Др. Ив. Д. Шишманову (на пом. м. с. 81 и 110), одрекао свога славјано-белгарства

У Цариграду је Огњановић видно и енергично пусирао бугарске прваке. По пом. бугарским писцима, идеал му је био да јужнославенска племена доiy автономију и да с помоћу Турске помогну западну своју браћу да се ослободе од завојеватеља.

Шта је, у то време, све радио Огњановић, видеће се из садржине његовог пом. писма, које овде саопштавам. А има мишљења да је једно време живео од кондиција. Г. 1844 хтели га довести у Габрово (АБСбр. XXI c. 259'.

Огњановић је и пољскога емигранта, Михајла Чајковског (Садик пашу) довео у везу с бугарским првацима из провинције. То је било г. 1845. Тада је Огњановић био професор славјанског језика на Халки. Мих. Чајковски 4Мсбр. Х, с. 454) забележио је да је: „Везао односе с Бугарима из провинције преко г. Огњановића, ревносног Словенина, ученог професора словенских и западних језика у грчкој семинарији на острву Халки“.

Год. 1845 и 1846 издао је Огњановић у Паризу прво и друго издање календара Забавникљ.

По истом овом писцу, Огњановић је корео Бугаре што се одричу свога и примају грчко и влашко (с. 264).

Сем Житија и Забавника, календара, писао је и превсо Огњановић и

о: