Просветни гласник

26

И кад се ваздух заљуља, он заталаса миран ваздух и тако се начини вегар. Ветар креће лишће и грање на дрвећу, а креће и млинове ветрењаче. Најпосле заљуљан ваздух удари и у мирну површину морску и начини велике морске таласе, који и лађе преваљују. Из ово мало нримера међу многобројним, ми видимо, да се крећу тела чврсга, течна и гасовита, видимо да кретања чврстих тела прелазе на друга чврста, течна и гасовита; даље да кретања течних прелазе на друга течна као и на чврста и гасовита, и најпосле да кретања гасовитих прелазе једна на друга као и у кретања чврстих и течних тела. У опшге дакле: кретања разних тела ирелазе с једних на друга. Да се запитамо, на што је покрет тела, т. ј. да ли људи употребљавају на своју корист кретања тела или не? Нема сумње, покрети се употребљују, да изврше неки рад или као што се то научно каже, да се некп отиор савлада на извесну иуту. Тако, кад човек диже камен са земље, каа, вуче или гура колида, кад врти сврдлом, врши неки рад, јер савлађује отпор терета или отпор спојеностп делића у телу на том путу. Величина рада одређује се по величини терета и дујрини пута, или то се друкчије каже: рад је онолики колико изноеи ироизвод од отиора и иута, или, почем се отпор савлађује снагом, може се и друкчије казати: рад је онолики, колико износи ироизвод од снаге и иута. Кад човек или друга која снага подигне терет од 1 Кг. тежине и дигне га у висину за 1 м., онда се то зове радна јединица. И по томе, кад се каже 6 радних јединица, то значи рад, којим се дигне 6 Кг. терета на висину од 1 м. Оно што може да врши неки рад или што је узрок нокрету, зове се у Механици сила. Тако има силе мишићне, силе привлачне земљине, силе магнетпе, електричне, силе парне и т. д. Разне ове силе човек унотребљује у свакојаким машинама. У томе се често чини, као да с мало силе употребљене на машини човек може да изради много више, него кад би радио голим рукама. Но ни^је тако. Нема машине која би стварала силу или која би Од мале силе начинила велику. Већ су машине за то: 1. да сила удесније дела, 2. да се на машини прикупи внше силе услед дужег рада, и 3. да се сила човечија или животињска замени другом којом силом у природи. Рецимо, да човек хоће да подигне неки терет н. п. 200 Кг. (156 ока) за 2 м. Ту му је потребно толико снаге, која ће извршити рад од 200 Кг.Х2 м.=400

радних јединица. Но човек нема у мишићима толико снаге да у један мах употреби, за то ће узети стрму равнину (палије) од 4 м. у дужину, па ће место 2 м. имати пут од 4 м., дакле два пут дужи, и требаће му и 2 пут више времена; али терет неће бити више онако тежак, јер место 200 Кг. имаће да диже само 100 Кг. То зна сваки који има посла да што товари н. пр. на кола. И на овај начин излази 4 м. Х100 Кг.=400 радних јединица. Тим довијањем дакле човек није смањио рад, он га је само олакшао у толико, шго је на њему дуже радио, јер том могућношћу располаже, а н. пр. нема снаге, да од једап пут дигне 200 кг. То је начело код свпх машина. И тако видимо, како разне спле могу да врше рад, и ту њихну могућност називамо снагом. П1та је снага, видећемо доцније. Вода што тече, камен што се котрља низ брдо, кугла што лети из топа, ветар што душе, сва ова тела у покрету могу да врше рад, могу да почине чуда т. ј. она имају своју радну снагу. Свако од њих може да изврши онолико рада, колико је на њ унотребљено, да му се даде брзива скојом се креће. Али има тела, којаимају исто тако снаге, но је разлика у томе што њихова снага не ради, већ је' тако рећи пригајена. Н. пр. вода у језеру на висини каквој, навијен сахат, пушчани прах у пушци, наиуњена електрична батерија, нахрањен радник, све су то снаге које не делају, али које могу да раде, ако се само пусте на рад. Треба проконати па језеру јарак, треба откачити терет или пруглу на часовнику, ужећи варницом пушчани прах, спојити металном жицом полове електричне батерије, извести радника на поље рада, па ће све ове притајене снаге прећи У радне. У овим разним примерима радних п притајених снага, чини се, као да се радна снага губи и као да опет снага из ничега постаје. Но то није тако. Нити се радна снага губи, нити пак она од ничега постаје, већ све су то снаге које прелазе само једна у другу. А како то? Ево како: Човек н. пр. ради на машини т. ј. он је креће, т. ј. његово тело креће машину. Али шта креће његово тело? То чине мишићи у његовом телу. Но шта креће његове мишиће? То чине опет други покрети, о којима ћемо мало доцније говорити. Кад ђуле излети из топа, то бива од покрета оних гасова, који се развијају кад се ужеже пушчани прах; но п ово кретање има свој узрок, т. ј. има свој покрет који му је претходио. Сви ови покрети дакле долазе од других покрета, сви они могу вршитИ онолико рада, колико је могао вршити онај претходни покрет.