Просветни гласник

106

по њој, многи су ми наставници одговорили, да им нцје иаређено. 11, Најпосле налазим да неће битн сувише што ћу овде учтиво и ја изјавити: како је донсга време да се учитељско стање што пре побољша, јер ако се то не учиии, многн вредни и снособнн наставници нарочито који дуже сдуже, изгубиће сваку наду о понравци учитељског стања и малаксаће у своме енергичном раду. Ја сам према настави г. Министра свима насгавницима саопштио, да ће се њихово стање

закопитим путем знатно упапредитн н то обећање г. министрово нримљено је са особитом захвалношћу од г. г. наставника основних школа. Завршујући овај општи део мога извештаја у коме сам површно и своје назоре стаиио, учгиво прилажем овде и засебан извештај у коме сам носебице и нодробнпје забележао, ш га сам код које школе нашао, т. ј. број ђака, успех, ред, чистоћу, сгање зграде школске и т. д Благодарећи и т. д."

VI ИЗБЕШТАЈ г. ј - С узмана ЈТ аштровића, професора крагујевачке гимназије, од 14. Ј у ^ ла 1879. године.

,Број ученика, који су се за ову годину у ћупријском Огсругу у школу уппсали —а нарочито оних, који су до краја године предавања носећавали, знатно је мањи од броја ученика прошле године. Тај мањак ириметан је особито у сеоским школама. По нризнању насгавника, као и нресгавпика дотичних општина, узрок томе била би једна од ратних последица, на нме, увећане економне потребе народа — а према истима недостатак радне снаге; — с чиме у вези, знатан је број изостанака од школе оних ученика, који су се до краја године за редовне сматрали. Мало која сеоска школа, да је у томе срећан изузетак — а код већине, ретко који ученик да у средњу руку не броји до сто, што оправданих — што неоправданих изостанака; — на и тај велики број прелазе школе у Дубницп, Еељајци, Бобови и Бигреници, да друге и не помињем, јер су дотичнп учитељи, према добивеном наређењу, о томе своје извешгаје сами поднели. Уверио сам се, да наставници ни у том обзиру нису законе наредбе пренебрегли; ускоравали су својим преставкама и наизменце тражили помоћи од општинских и среских власти ; — ал како је често сила околносги јача од најбољих закона, то је п њихов и труд власти у том смотрењу, остајао често безуспешан. У гдекојем случају, примењиване су и новчане казне, на и то, мање је помогло бољем похођењу школе— него штоје одмогло добрим одношајима учитеља са дотичним породицама. При таквоме стању ствари — и кад ученик једног дана дође а по десет узастопце изостапе не може се пребацпгп учитељу пеуспех ученпка. II

најбоља воља, и најбоља сиособност клоне, кад нема прилике, да се приленп и развије. Да у свему овако остане, било би по све штетно. У колико је досадашње искуство осведочило, закона мера казне, за оне који од школе пзостају, није довољна. Нашем сељаку, далеко је лакше за три месеца изоставака, нлатити за спна три цванцака, него ли најамнику храну и три дуката. А коме је најгоре? — опет учитељу; јер и при тако јеФТИној казни, његове тужбе узрок су му непогода и мржње — свуда и свагда од кажњених родптеља, а понегде и нонекад, саме онштинске властп; — јер, кад ова за изостанке не номаже, приморан је обратити се непосредно среској; она опет исту жалбу у оригиналу, спроведе општини на одговор и изјаснење — и отуд мржња већине на учптеља, тужбе и жалбе на њега. И тако, у колико је ревноснији, у толико му горе бива. Морам још напоменути, како понеки нуде учитељу мито за исппс. Савестан свога позива, не нрима. У том случају, родитељ се довија, оде доктору — и често се врати са сведочанством да је дете зашколу неспособио — п испише ђака, који у варошн ваљада изгледаше слаб, док у селу, здраво и весело буди и код друге ђачади — вољу за живљење слободно од школских брига. Те, докле родитељи сматрају школу штетом а ученици терегом, догле она нема оног благодетног уплива, за којим се жуди. Да би се дакле дошло до боље свести — чему је школа једвно срество — требало би изумети начина — и енергичнијим мерама утирати зло, што јој па пут стаје.