Просветни гласник

41.

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

311

I. Што се тиче реФорме наших основних школа, ту се не може ништа у напред рећи, докде стручна комисија за пројекат о преображају основних школа не будеготова са својим радом. Али што бисмо још сад имали напоменути то је, да ваља добро раздиковати између основних школа варошких и сеоских. Прве су општинске, приступачније дедн и по рђаву времену, родитељи радије дају децу ј шкоду, деца могу остатп у шкоди више година, да изуче пе само ппсати, читати прачунати, него и другапотребна икорисна знања за занатдију иди трговца. На против, по седима често јеврдо дадеко до-шкоде, деца требају родитељима за понеке радове пољске привреде, с тога би ту ваљадо сдожити начедо опште просвете са интересима родитељским и захтевима дечијега здравља, Ту би се можда могдо препоручити: прво, шкодска година од седам зимских месеци као у Америци ; друго, сеоска деца да пођу у шкоду од 9 година а да је сврше са 11-ом, за тим да дође продужено недељно учење; треће, да се место садашње већином теоријске земљодедско-шумарске шкоде, заведу окружне (иди у почетку за читаве групе округа, као што су на пр. епархије) чисто практичне пољопривредне шкоде од године дана, у којииаби дечаци из ратарства, вртарства (кухинско зеље, воће, бостан, цвеће), виноградарства, шумарства, радње око дувана, сточарства (беди смок, сир на швајцарску направу), пчедарства и свидарства — само оно учиди на бољи и савршенији начин обрађивати, а уједно и практично радили, што се обично у аиховим окрузима ради иди може радити, Таке иољопривредне шкоде, са једним само практичним учитељем и радником, не би управо ништа друго биде, до маде угдедне економије на каквом државном , манастирском, општинском или и приватном добру. И деца и учитељ издржавади би се из заједничке зараде. Потребу, практичност и корист таких школа за %о нашега сеоског становништва мислимо да не треба доказивати; довољна је сама напомена. II. Што се тиче средљих школа, ту преддажемо : а) Да се дојакошње гимназијске реалке (шест на бр°ЈУ) укину. Више вреди заокружено учење у варошкој основној школи од шест разреда, него почето а недовршено учење у школи са два разреда, која нити је гимназија ни реалка; а ни просветној цели у опште дотичне варошице није много поможено са два понајвише мдада наставника, од којих је један заступник управитељев, а други тежи да га у том замени. На против б) треба ићи за тим, да се у нашој земљи оснују више иросветних средишта , те да се тако с једне стране нодмире цраве потребе дотичних крајева, а с

друге одклони прекомерна навала ђака у Београд. С тога предлажемо, пошто се укине једна од двеју нижих гимназија у Београду, да буду: 1. Пет великих (са 8 разреда) гимназија у земљи: варошка и врачарска у престоници, крагујевачка, нишка и једна у Кладову или Неготину, на четворомеђи тимочкој (Србија, Бугарска, Румунија, Угарска). Десет полугимназија (уједно и за женск^: у Ваљеву , Шапцу , Смедереву , Пожаревцу , Параћину, Ерушевцу, Чачку , Кнежевцу , Пироту и Врањи (место дојакошњих 15). 8. Две ведике реалке: у Београду и Ужицу, на четворомеђи дринској (Србија, Босна с Херцеговином, Стара Србија, Црна гора). Београдској великој реалци ваљало би одмах додати прва два разреда, поспоље цеде зграде, да би се деца одмах испрва стручно спремала. 4. Седам малих (са 4 разреда) реалака: у Л.есковцу, Алексинцу, Јагодини, Свилајипцу, Зајечару, Лозници и Куршумлији. Ово би се све могло урадити готово у границама садашњега буџета за гимназије, реалку, подугимназије и гимназијске реадке. Иаставни илан за те школе не ћемо предлагати ми, већ „Други стални одбор Просветнога Савета". Само примећујемо, да би се из једне врсте шкода могло предазити у другу, пошто се подожи испит из оних предмета, који се уче само у оној школи, у коју се прелази. То би, по нашем мишљењу, био довољан број средњих школа за целу земљу и удесно распоређен. А ако би још која варошица иди срез хтеди да имају своју засебну школу, могли би, пошто даду школску зграду са осталим што треба и обвезавши се, да ће државној каси подмиривати проФесорску плату, — а држава ће им слати наставнике. III. Што се тиче трговачко - занатдијских школа , Главни Просветни Савет нека изволи изрећи: 1. Да је уређење занатлијске стручне наставе у Србији један од најважнијих и најхитнијих задатака државнога гајења народне привреде; то уређење ваљало би започети с пданом и систематски, ради практичнога утицања на индустријски развитак у земљи, тако, да врховна управа буде једна, састављена од стручних техничара, (технолошких и грађевинских) и чланова дотичних кругова, који лознају ирактичне захтеве домаће индустрије. 2. Занатлијску наставу ваљало би уредити овако, да се а) као најнижи ступањ њезин, по свим варошима и знатнијим местима, што пре установе неделне занат-