Просветни гласник

НАСТАВНИЧ дагогику иримегвују; — ну таким се простим случаЈностима никако не сме оставити завод један, као што је школа. Треба дакде тражити лека, зл .у се мора доскочити. Један згодан начин, згодан пут ка јединству, чини нам се да би био: кад би наставници један другог иоходили (један другоме хоспитовали). Добро слутимо, како ће нам се с неке стране довикнути: „ПГта ? — Још новога посла ? Зар ми немамо већ и овако предовољно да радимо?..." За то, да не бисмо наишли на какав можда оправдан отпор, морамо предлог што више ограничити, па и напоменути, да оно мало више времена, што га у интересу школином тражимо од наставника — у многим правцима доноси најкорисније, сиасовне последице. Не може се, нити је потребно захтевати, да сваки насгавник хоспитује код свију другова и у свима струкама: довољно је да он, једноликости ради, што боље упознаје, да непрекидно, тако рећи, осећа туђи рад, који се дотиче вего»а делокруга, — другим речима, да се мало и у суседним разредима брине о струци, коју у једноме заступа, и да у разреду, где и сам предаје, походи часове својих колега. Оваке би наставничке походе понајпре помогле јединству наставе. Тако, прво, да видимо утицај похода с погледа засебности, т. ј. полажења нижих и виших разреда. Овим се путем може врло лепо постићи, да се наставно градиво што боље распореди, јер се добија шири поглед, у свом се разреду много удешава према ономе што је у другом, било старијем, било мдађем — може се дакле радити са много већом једноликошћу. У првом се нижем разреду опажа много лакше, него доцније у самој настави — каких има нразнина, шта је лабаво, а у чему нам је, с друге стране, разред поуздан. Тако се одмах време, одређено за понављање (репетицију), може употребити најкорисиије: нанред сазнајемо где се може и како се може најдакше надовезати будући пенсум. У првом пак вишем разреду одмах опажамо: где смо и какве смо омашке учиниди у свом разреду, те већ после тога можемо боље радити. Кад би наставници међј собом биди у таком односу, не би могло бити места ономе прекору, што се диже врло често не без разлога: да се ученици у потоњем разреду из истога предмета никако више и не питају о ономе, што су у разреду предњем, запињући баш из петних жила, морали да науче. Друго, с погледа усаоредности, т. ј. подажења туђих часова у свом разреду. Кад наставници једнога истог разреда походе један другог научно ће се градиво довести у много ближи узајмички однос. Тако се н. пр. језиковна настава може врло згодно користити оиим градивом, што се у историји већ уиотреб-

Е П 0 X 0 Д Е 363 љује: ово не само у језицима страним, него и у матерном. Предавачи језичари', ако се у граматичкој настави обазиру један на другог, могу, и са мање времена, много јасније предавати, те добар усиех лакше постизати. Ако нигде на другом месту, то бар овде, у предавању разних језика, треба гледати да буде што боља армонија, што већа једноликост. Има ли веће муке ђачке у изучавању, код нас још непрестано сухопарне науке о језику, него што је кад се н. пр. ни два предавача не слажу у терминима заједничке граматике, кад иредавач једног страног језика неће да зна за поједине одредбе из науке матернога језика. Походећи један другог, ови би предавачи подешавали свој рад један према другом, те би тако могди доскочити чак и ономе зду, које додази отуда, што су разне граматике написане по разним начедима и разним системама *). — ГеограФија је у неку руку кодут измеђ -јестаственице и историје. Треће, хоспитовање је од користи и у погдеду на настазни начин, на дидактику. Много ћемо боље не само упознати метод и технику другога, — јер гдедамо рођеним очима, — него ћемо видети како се примењује начин другога, видећемо умесност иди неумесност таког поступања. Испитујући свој и поредећи га с овим у другога, доћи ћемо свакојако до бољега. А кад сви тако раде, пристаће сви на оно што је најбоље, — а радиће подједнако. Ади су походе од исто тако ведике користи и за васпитање у ужем смислу, зд. ред и иослушност у школи. Прво, и овде можемо рећи, да ће се од колега сазнати начин и пут, како они одржавају ред, како они управљају шкодом. Угдедајући се сваки ће усвајати оно, што је за његову индивидуадност најподесније. Што се на овај начин потврди да је намери придагодно, то ће иоступно постати заједеичко добро цеде школе, наопако што је — све ће више ишчезавати. Писац је сам чинио некодике врдо поучне студије код неких својих кодега. Друго, још је важнија та окодносг, што овим иоходама своје ученике брже и иоузданије уиознајемо. Ваљда нам није треба разлагати како', ради успеха школиног васпитања, управо морамо ђачке индивидуадности што тачније и што брже да упознајемо. Ну сваки из искуства зна, да нам, добијајући нове учеиике, треба доста времена, да бисмо о њима могли изрећи иоуздан суд: ово ее само тога ради, што је у опће тешко тачно оценити више људи, већ и због тога, што се ђак новом наставнику не издаје одмах целокуиан. Ако при крају течаја одемо у први нижи разред, видећемо како ђаци стоје у врло блиском односу према наставнику : отворенији и слобод-

') 0 овој невољн рећићемо другом прилнком и коју .впше

48'