Просветни гласник

406

0 ИЗУЧАВАЊУ СТАРЕ СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ АРХИТЕВТУРЕ

коју реч написао. Према оном што сам казао о Вујићу но себи ће се разумети, да је он поклањао подједнаке нажње и новим као и старим грађевинама, да, готово би смели рећи да му је мидије бидо да спомене какву нову цркву или какну оправку 1шезМилошеву на старим црквама, него да се задржи на каквом лепом архитектонском облику из старих времена; њега мало више занимају старе мраморне задужбине од простих сељских плетара, којих више од половине има у оном броју цркава, што је он видео. Али не гледајући на ту реалистичну једностраност, не гледајући ни на то, што се Јоаким Вујић у архитектури ништа није разумевао, опет његовоме практичкоме погледу данашњи стручни испитиваоц вештина може пре бити благодаран, но по гдекојем од нових путника, који и више знајуи лепше пишу. За човека, који се у изучавању црквене архитектуре мора по несрећи ослањати само на причање путника, нужно је да дозна бар за неколико знакова, но којима ће моћи да оцени: којем времену п којем стилу припада грађевина као и ког је ступња вештине тако је што мора знати 1, каквог је главногплана грађевина (је ли Вазилика или је централна грађевина); 2, каква је основа; 3, која је врстасвода у њој унотребљена; 4, г где пада терет кубета (ако га има), на главне зидове од дркве или на стубове или диреке (зидане); 5, каквог је карактера архитектонска орнаментика, нарочито орнаментика стубова (капитела и подножаца) , Фриза, консола и т д. Што му је више таквих знакова саопштено, тим ће јасније моћи замислити описивану грађевину и умети боље о њој судити. Вујић, у својим описима, бележи само, ако црква има кубета и колико их има; он дакле напомиње само каквог је главнога плана црква. Вујићево путовање заслужује пажњу стручњака и самом својом старином ; оних многих плетара, у којима су се молили Богу јунаци Карађорђевог и Милошевог времена, нестало је; нове су цркве од оног времена подизате и често на другим местима, а не онде где су биле старе, које је Вујић видео; онда су по гдекоје старе порушене цркве могле још бар главни свој облик показати путнику; онда су — а у овом је баш велика вредност путешествија Вујићевог за историка вештине, све старе краљевске задужбине у кнежевини Србији биле ближе својем ориђинадном облику, те се и у — на жалост — кратким и не научним његовим описима манастира може дознати за по какву особину на по где којим храмовима, какву је особину вандаличко незнање оних, којису доцније те храмове рестаурисали, срушило. Тако ће љубитељ старе срнске вештине бити благодаран Вујићу за бедешку, да је на гдавноме кубету лепе Каленићске цркве био у његово време „торончић" са крстом, а с деве

и десне стране мањег кубета, што дежи над нартексом (припратом), бида по једна „мала пирамида са украспма", чега свега данас нема. Данас је и то мање кубе другчије него што је бидо у вреке његовог путовања. Његове бедешке о цркви Ариљској, једном од најстаријих архитектонских споменика у Србији, имају своје вредности; он је први показао велику сродност основног плана Ариљске цркве са Жичком, из његовог се описа види, да је источни део жичке цркве био сасвим другчији: од он ог какав је сад, после рестаурације те задужбине Стевана Првовенчаног. На сву прилику, по тим Вујићевим белешкама, ноправили су изасданици ученог друштва основни план те цркве (види таблу у ДХродромосу"), који је много ближе истини од пдана Каницевог (Визан. спомен. у Србији). У Вујићевом путешествију има спомена о гдекојим црквама, којих данас више нема, тако примера ради да наведем, он нам описује стару Београдску цркву, која је постојала онде где је сад саборна црква, и спомиње, да је њен гинекијон био изнад припрате и заграђен решеткама; он нам описује Сланачки манастир, који је сад до земље срушен, који је имао два кубета, и на сву ирилику био сродне архитектуре са манастиром у Рајиновцу и т. д. Исте године, када је Вујић ради описивања манастира и старина путовао по Србији, почео је Вук Караџић у својој „Даници" печатати белешке о манастирима у ондашњој Србији, или бившем београдском пашадуку, које је пре тога на неколико година онет по препоруци и помоћу кнеза Милоша, походио. У првој свесци . Даиице- (од 1826) изншде су бедешке о манастирима овчарским и кабдарским: о Никољу, Јовању, Вазнесењу, Преображењу, Благовештењу, Тројици, Сретенију, Ваведењу и о новој цркви, коју је кнез Милош нодигао (1820) у Савинцу. За стручног испитиваоца старе вештине те белешке имају врло сдабе вредности; у осталом Вук је пред тим белешкама означио, да му је главна намера да побележи старине, којих у црквама има, те према томе је исписивао натписе са зидова и пасаже из старих књига, какви исписи свакојако за старинара друге врсте имају важности, ади не за археодога, који вештину зидања илп живописа изучава. У погдеду на начин, којим су ти манастири зидани, Вукове су белешке врЛо кратке. На пример за манастир Ликоље веди Вук само ово: „Црквица мала без кубета", ?а Јоват : „Зидине његове сведоче да су га градили цареви." „На црквеним вратима и око нрозора стоји мајсторски изрезано и ишарано камење и ,бијели се као да је јуче сечено." (Ова белешка ипак вреди због тога, што се данас ти украси више нвцнадазе). За Лреображење : /Гако је стари зид ружан, као да су га сами калуђери градили. * За ј Благовештење: „Црква је депа и виша од свију осим Јовање. Има кубе, одтар доцније назидан."