Просветни гласник

468

РАД У 1 РАЗРЕДУ

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Извадите торбу и све ствари на клуну!.. Капу оетавите у нлуиу!.. . Извадиге из торбе све ствари и метите на клуиу!.. . Оставите све, саио нек вам остане табла и крижуља, (легиштар)!... Кало, Перо, кака ти је крижуља!... Но ваља ти. Чекај да ти је зарежем!... Ето, тако ваља; видиш то је лепо!.. Камо тсби, Мито ?.. И теби не ваља. Дај, да ти зарежем! .. Дај и теби. Драги!.... Снила свима. Ко нема, ношљем га кући да допесе, или му ја дам (у зајам), на да ми врати, (од „благодјејања"). Сви доиесу, сви ииају, свима зарежем. Док ја зарезујем, ми се сви рачговарамо, само оиако иолако као велики људи. Неки понешто и нише, неки црта, неки со забаљају другим нечим, а млоги гледају шта ја радим, како зарезујол, слушају с ким и шта ја говорим. Кад је све готово, онда ја питам: Знате ли, што сам вам ово ја зарезао? „Да нишемо, молим господипе," вели један што повторава. „Да видимо ми како пал ви зарезујете, на после ми сами да зарезујемо," вели један од повеликих 1)ака. „За то што, ми пеможемо , вели један мали. „За то, што ми немамо нерорез, молим господине, а ви имате," вели други. „За то што ми не умемо." итд. Што ће вам табла? „Да ппшемо." Што ће вам крижуља? „Да пишсмо." Па ајд, иишите! Смеј, не умеју, чуде се, неки но нешто умеју, неки почип.у да дртају, пеки мрдају крижуљом у руци као писар нером, а чим је снусти на таблу она се скамени. А највише њих се смешн, чуди, блене и чека да ја отночием што, да им кпжем. У томе је в^ћ и час свршен, и ја рекием: Ајде сад да се одморимо, па ћемо после, (Ако није час свршен, ја гледам шта ко ради и куражим и остале да ночну ц да нраве што, али ја никоме ништа нећу да иокажем. Моје је после, а сад је њиио.) После одморка Извадите табле и крижуље! . . Ајде сад да иишемо ! Да нишемо иисмо, некоме ко коме хоће. Ја ћу да нишем моме оцу и мајци да ми сироме ручак. Коме ћете ви?. . . Е, ајдете! Ено, ја ћу па мојој табли, а ви на вашој. Пазите. шршвшу ж шгиоооршв ш ш ш ш ж р ш в ш ушш шр ш шгишшшршшшшвшршшшшшгишшшришшш ршшвшшшшршшвшшргившршршвшгившштш шшшшшршшшвшшшшшшвшшшшширииии

А говорим од прилике ово: Тата, куни то п то, а ти мама снреми ручак, кад ја дођем гладан да ручам. Ја сам сад у школи, учим , нтд. Такопуну таблу. Нека деца одмах отночну. Нока почињу али пе умеју, но им полако идо. Нека пак, и мл >га, ие смоју пи да иочну. Ја нриђем, па им узмем руку, и отпочием оваке шаре, тек онако, како му драго, најслободпије, док отночну на иосло иде. Кад се наиуии једна страна ја рекнем: Окрените и другу страну на нишите, и на њој нисмо ! Пуну таблу! Камо ко је најлепшо! Ко је пајвише! Добро, свима!.. Тако ! Ето како умете! .. Ајдете још једно нисмо! Побришито то. Дето, на ново!. . Ко бржо! . . Шта нншеш ти Ацо?... Коме ти Јонане?.. А ти Мирко?.. А ти Ново?. .. Читај, ти Веселине?... — Доста! Нека вам стоји то на табли, па изнесите код куће свима, нека виде гата сте данас научили ... Сад пазите да вам кажем још нешто! Шта ти јеово, Јанковићу? „Сунђер." Шго ће ти? Да бришем таблу." Врло добро. Ко још има сунђер? „Ја, ја, ја .... „Добро. Ко иема?.... Е, сви треба да имате. Хоћеш ти Перо, да купиш? „Хоћу." Хоћеш ти Жико? „Хоћу." А ти Ђуро? „И ја ћу." „И ја ћу И ја ћу, и ја ћу, .... молим господиис Кад ћетс? „Ја ћу носле нодне" . .. „Ја ^у сутра!" „Ја могу сад, молим госнодине." Ко ће после нодне? . . . Чик сви аосле иодне, па ћуУпосле нешто да вал кажел! Ајде сад да се уредите онако два и дна као војници, на да идело на Калилегдаи! По Калимегдану само шетамо а ја им савршепо ништа нс ноказујем иити им што говорим, већ идем за њима и гледам, а она сама разгледају, разгооарају, и чине што год хоКе. Кад се ишетамо једно четврт сата (и мање), а ми се вратимо у школу. Макар да није ваљао ред ништа, макар Бог зна шта ко да је учинио, ја им са \ не примећујем и не говорим нигата но кажем: Добро. Ајде сад, узмите ствари и идите лспо кући. Сва, радосна, узму, и оду. После ио дие. ЈЏш. Устану. Сете! (Седну). Ссте нраво!.. Гуке скрстите! .. Спустите!.. Скрстите!,.. Наслон'те се напред! Постојте мало тако!... Док она стоје тако ја се окреном столу. Шта је ово? „Астал." А знате ли шга ће ми овај