Просветни гласник

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

467

,.Ја, ја, ја" !. . . Колико трсба ? „Дпојица" .. .. „Четворица, молим гоеподине." Добро. Ко ће ? „Ја, ја !" . . . Ајдо ти, и ти, и ти, и ти ! (А ви ћете други пут). КГта нам још треба ? „Труба, молим господгше". Е, па како ћемо за то ? (Мисле се). „.Ја знам, молим госггодине! Овако (у песницу) татетитатбту Брло добро! Ко још уме тако ? Е, а.јд вст да будете трубачи ! Е, сад све пмамо. „ ГГугаке, молим господине !" (Сви ћуте, мисле се, и не могоше да се досете). Добро. Ми ћемо овако без пугаака. Где ће да стану трубачи и добогаари ?... Где треба застава ?. .. Е, све је у реду. Ајдсге сад, уватите се за руку, па нођите! Трубачи да свирају ! .. . Сад добош ! . .. Трубе!... Добога ! . .. Ајде, ајде, јога ! ... „Молим госнодине, ви сте нам ОФИцир", вели Блажа ... Ајдете сад у авлију ! ... Ајде, ајде ! ... Стојте ! . .. Јесте л' се уморили ?... Ко се уморио ?. .. Чокајте да видим, ко се није уморио !... Ко је најлеише ишао ?... Пера се био мало сагнуо !,. . Нова изостајао.. . Коча и .Јован излазили из реда, а нису ишли ираво у реду ... Ајдете опет ! По1)ите!. .. Трубачи !... Добошари !... Глете, поглете, како лепо идете !... Отојте ! .. . Волите ли још ? ... Доста ! Сад сте се већ уморили. „Нисмо, нисмо још" ! . .. Ко није ? Ко јесте ?. .. Е, ајде ви, тпто сте се уморили, ви се нустите, иа се одмарајте, а ви пгго волите, а ви ајдете сами ... Ко се уморио, нек се пусти !. .. Ајдете ви сами докле хоћете, па кад се уморите а ви се пустите сами ! И ја ћу да идем да се одморим. (Одем, а они остану сами, те- се изиграју и одморе.) Посло одморка звонце. Сви улазе, весело и са смејом. Свак на своје место. Ја уђем. Устану. Седите ! Седну. Да видим јесте ли добро запамтили ! Наслон'те лећа! . . . Скрстите руке! . . . На крило ! . . . Наслон'те се напред ! .. . Устаните!... Сете ! Сете право !... Врло лепо. Добро сте занамтили. Кад седите право, онда ћу нешто да вам причам. Хоћете ли ?. .. Е, слугаајте: Било једно дете, на кад су се деца тако учила у реду, као војници, оно игало лено, ираво, и главу исправило, и очима лепо гледало, и ногама лепо ишло, и руке лепо држало, све лепо, на било добро дете и норасло велики човек, на иде право, и гледа лено, и здрав је, и све добро. И ко год леио иде, он

ће лепо да норасте, право и здраво, као Краљевић Марко Сад ајдете да идемо кући, па сутра опет дођите кад буде време ! ... „Збогом!" Збогом !.. . Поздрав'те вечеру !. ... * И тако је свршен први дан; он је свргаен, али су неснршене мисли у дечијим главама, и утисак гато га је овај нрви дан оставио на н.иној унутрагањос ти. И интересантно је разбирати: каки ће снови да се врзу ове ноћи ио овим малим главицама!. ... Сутра дан поповим све оно и нозабавим се с овим и другим нечим целог првог часа, док се не прикупе сва деца. За време одморка они већ сами играју војника. Још ако се и ја нађем ту и номогнем, оно се скупи читав ред као јуче. Другог часа наслоне ле!;а и скрсте руке: хоћу нешто да им причам. Сви ћуте и чекају. Ја отпочнем: Е, децо знате пгга? Ви сте до сад викали и џакали како сге хтели. Сад ћу ја да вам кажем негато. Кад се велики људи скуне овако негде у гомилу, пуно иупо њих, да негато раде, и да се здоговарају за негато, они не вичу и не џакају — не ваља, веле, да се виче, џака и ларма: Цигани — џакају, но разговарају иол&ко, онако, лепо, да се једва чује. да сви чују само иомало. Хоћете ли и ви тако!. . . Е, добро. И ја волем да се разговарате лено, иолако, као велики људи, не да вичете као она нека деца ио сокаку. Де, да видим како ћете, хоћете ли истина, и умете ли ! . . . . (Сви разговарају. Ја пазим иа ко виче иовише, ја му рекнем: Ти, Н.... вичега много.. . Теби, Перо, није полако.... Ти, Веселине, само гаанућега; то је млого полако; вичи мало вигае!.... Сад ћу ја да будем овде и да идем у канцеларију, а ви сете тако сами и разговарајте се; да видим јесте ли добро запамтили и хоћето ли леио да ме иослугаате!.... Ја се мало побавим у гаколи, док се она но заговоре сама; носле изађем, те се иеколико минута забавим на пољу, па у !;ОМ, и наставим: — Е, добро, добро! Добро сте запамтили. Хоћете ли и други пут и увек, тако лепо, полако, да разговарате; као велики људи?... Волите ли тако?... Је л' боље тако?... Е, добро. А ви ајдете онет разговарајте тако лепо полако као велики људи, а ја ћу нешто да вам радим! 61