Просветни гласник

466

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШЕОЛЕ

„Хоћемо, гоеподине, оно тпто ете нам мало нре рекли, да нам причате", вели Милорад ЂуриК. Е добро. Ајд' слунмјте, да вам иричаи : Тако било једно дете као то ви, на ишло у школу као то ви. Па ишло сваки дан, и слушало и учило лепо, и у шгсоли и код куКе, па иарасло велико и научило млого, млого, па био добар, и сви га волели колико до тавана Волите ли и ви да иорастете ? „Волимо". Волите ви да будете добри ? „Волимо." А како се зову она деца што иду у школу ? „Зову се ђаци". IIIта сте сад ви ? „Ми смо ћаци". В1то сте догали у школу ? „Да учимо, госнодине, па да знамо". ГГа хоћете ли да учите ? „Хоћомо ! Хоћемо !.... молим госнодине!" А хоКете ли добро да учите, или само по мало ? „Добро Кемо ми да учимо". А волите ли мало да знате, или млого ? „Волимо миого гоеподине!" 1 Е лено. Еад волите, оида да ме послугаате. Данае сте доста научили, и лепо смо се разговарали. Већ ете се и уморили. Па ете већ и огладнели. Оад ћу да вае пустим да идемо сви кући, па ћемо после подне опет да дођемо да ее учимо „ Ја сам, молим господине, гладан !" . . . „И ја сам !" .. . „И ја!" ... „И ја !" . . . . »Ја нисам, гоенодиие, гладан !" . . . „И ја нисам, молим господине . . . „Ни ја !" .. . „Ни ја !" вичу млога. „-Iа би волео, молим гоеподипе, још да нам причате", дошао код мене Вееелин, па ми казује. „Молим господине, ја бих могао баш до ручка; нисам се уморио", вели Василије. ,,-Ја би могао и без ручка, молим госнодине", вели Јован Кад сте били добри иоздравите ручак да вам буде еладак!.. . „Збогом, господине !" . . . „Збогом !'" . . . „Пријатан ручак !" веле иека. Хвала! И вама ! . . . . „Збогом !" . . . Збогом ! * * * Тако заиочнем, и уведем овај први „норедак" из кога ће доцније да никне све. Ту је и оно што се вели не ноплашити децу тегобом, но их зарадовати и окуражити, заинтересовати и

задобити их за школу. Ко не памти прве дане свога школовања ? . . . Тешко ономе, ко их сс сећа с непријагношћу и горчином ! А још теже ономе ко их је загорчао ! . . . Колико ли се њих од првог дана иоилашило ! . . . Колицини ли је он судбу животну решио, нравац у развићу изменио, и ударио нечат целој будућности !. . . . Први је дан највећи дан !

После пб дне : ја уђем, она устану радоена. Ја рекнем : сете ! Она седну. Ја казујем даље : Наслоните леђа! (Наслан,ају). Скрстите руке! (Скрштају). Снуетите их, на крило ! (Спусте). Опет скрстите! — Наслоните ее иапред! — Натраг! — Устан'те! — Снустите руке! Скретите! Сете !'.... Тако ! Добро ете запамтили ! Сви, сви сте добро слушали и седели .... Ајд сад, да поседите мало тако ! . . . . Ајде мало онако ! . . . . Овакојако. Е, добро ! Кад сте тако лепо запамтили, онда ћу сад да вам кажом негато друго. (Приђем нрвој клуни, крају и рекнем :) Оди, ти Мито, и ти, Лазо. Одите овамо. (Изиђу, гледају, и слугаају шта ћу ја ја им рекнем). Уватите се за руку, овако и окренчте се обојица овамо к мени ! . . . Сад изићи ти Стево и ти Јоване ! . . . Уватите се и ви за руку као они! . . . Станите иза н,их! . . . Окрените се и ви овамо к мени! Тако!.. . Ајде сад ви двојица: Настас и Радуловић ! . . . Ајде сад Гапшар и Влада ! . , . Чупић и Ђорђе !. . . . итд. Све по двојица, два и два, до краја. Поглете сад, како је! „Као војници, молим господине", вели Душан. Јесте; као војници?! А камо вам пушке, добош, труба, застава ?. . . „Молим господине, немамо". Е, па каки сте ми онда војници?! „Ми можемо да иаправимо, молим гоеподине." Како?„Ја знам како... да узмемо једну мараму, па да метемо на гатап, да нанравммо заставу". Ајд, ко ће да нанрави ? „Ја, ја" ! .. .Идите ви двојица те нанравите ! Где нам је добош? „Да направимо, молим господине". Како ? „Да узмемо (нечију) торбу, (од артије или коже), па да луиамо". Добро. Ко има ?

1 При овоме одговзрању иде овако : говори ко хоће, колико њих хоће, и како хоће без икака мога утицаја и поправака. 1 Ја велпм да запта још нема ннкакога и да деца говоре док ово раде. Да рекнем то по боље, овако : њима је слободно да гов оре, али њнх ова змјвдница, овај слошки рад, о1!0 кретање по командн, ова оигра војника», такт и ред, толико задобнје, тако нохвата у цслину, ла сви готово ћуге, и само се чују радоснн осмејцн, и виде радосне очдше како зверају на све стране.