Просветни гласник

502

НЕШТО 0 ИОСТУЛНОМ ТЕЛЕСНОМ И ДУШЕВНОЕ РАЗВИЋУ ЖИВОТИЊА

У нишком округу Оава Ђор^ениЦ приврсмсни учитељ освовнс школе габровачке, по молби.

десстс класе

Љубида Протикка , учитељица десетс класе IV одељсња I разреда основне мугакс шкоде у Нишу, по молби.

НЕШТО О ПОСТУПНОМ ТЕ<ЛЕСНОМ И ЛУШЕВНОМ РАЗВИЛЕ\У ЖИВОТИЊА 0д Ф, Б. В егенера ПРРВ10 И ПРЕРАДИО р.. ЈА АТИ-Б.

Иитање о поступном тедесном и душевном развићу животиња одвело би нас у бескрајност; јер оно, што се је, тако рећи, до јуче веровало и признавадо као природни закон, оборено је данашњим искуством; па тако може бити и с овим. Истина, од како су људи почели да мисде и пишу, од тада се је почедо и доказивање, препирање и писање о овом иди оном ; ади ипак поред свега тога још није све изведено на чисто како ваља; а без сумње то се неће никад ни постићи, тим више, што има тма природних појава, који су нам још савршена тајна, јер немамо за то чула. За потврду овога могдо би се набројати безбројно примера, а нарочито питање о животу и смрти, на које до данас нико није могао одговорити, као ни на питање о томе, шта је душа, о којој се такође млого говори. Истина, бидо је доста људи, а има их и дан данашњи, који о многоме чему нагађају што шта па и о овоме; ади поред свију њихових депих речи, страних израза и китњастих ставова нису ама баш ништа отсечно и позитивно одговориди на ово и овима подобна питања. Силе живота у природи ми познајемо од чести ; можемо их упоређивати и мерити; можемо дознати за појаве радња основних моћи душе и томе подобно; ади не можемо још ништа казати или потврђивати о њиховом суштаственом бићу. Многи учени људи, говорећи о инстинкту животиња, сравњивали су животињу с машином, коју може човек употребити како хоће, губећи при том из вида, да има мидијунима њихове браће, која су горе машине од животиња, и при том доказивади су, да животиње немају појма о својини и т. д. Ади да су они проучиди претходно науку о животињама у опште и посебно, начин живота код животиња и особине истих, без сумње не би тако мисдили о истима. Ти људи нису надазили за нужно, да изађу у шуму и посматрају шта раде животиње, нити су видеди, шта ради пдеменити коњ у корист своје ергеде, како је при-

купља у гомиду и како строго мотри, да се ни једно кљусе из његове ергеде не изгуби, и како ни пошто не донушта, да кл>усе из туђе ергеле ступи у његову и т. д; и онда није ни чудо, што тако мисде о животињама, на које веома често гдедају с презрењем, губећи из вида, да је живот човеков тесно скопчан са животом животиња, а ових опет са животом биљака. Исто тако за њих је издишно бидо да посматрају и то, како маторе животиње казне свој пород, док је још мдад и невешт, да би се обучио у ономе, што му је нужно за живот, или како га уче и поучавају у свакојаким мајсторијама и лукавспшма и како оне саме једна пред другом објављују своје природне дарове. А без сумње ти људи нису моради ништа да примете ни о томе, да животиње икају свој језик, који је код многих спсобаи и за изговарање. Но на сваки начин, ваља имати у виду, да се многи од тих умних поступака код животиња врн.е и несвесно, и то баш код већине животиња; али, ваља опет и то знати, да их има међу њима и веомамного, које при својим поступцима употребљују своју потпуну свест и све душевне моћи свога разума. II према томе дакде душевни је живот двојак: свестан и несвестан. Оруђе свесног душевног жнвота је мозак а несвесног су нерви или живци. Мозак условљава радњу душевних моћи, а живци радњу биљног живота у теду, које је вештачка зграда хемијски елемената иди састојака. Јер, као год што ткач одаткива различне материје од лапа, памука, конопље, вуне и коприве за сваковрсне наше потребе, мешајући једно с другим, исто је тако природа сложида своје просте основне материје или састојке у хиљадоструке обдике као што нас о томе уверава хемија или наука о растварању теда на своје састојке. II нрема томе тедо најбогатијег, најдепшег и најнадувенијег чо.ека састоји се из којих и тедо најзапуштенијег и најсиромашнијег човека, иди боље просјака; јер иначе морао би угинути с места. Али ваља опет знати, да се тедо човека