Просветни гласник

528

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

нешто! (Одем на рачунаљку велику, узлем штан и почнем да намепггам куглице свакојако, и полако, и она гледају. Ја само намепттам, а ћутим. Намештам нпр. овако: прво, све по једну на сваку шипку; после донесем свуд још по једну, те буде свуд по две; после донесем још по једну, те буде свуд по три; после по четири; после по пет, втд. Онда изиђе који од њих, те ради исто то а ми сви гледамо. Онда питам: ко зна друго нешто, друкчије?.. .. Још. Еад већина сгане да се осећа као сита, онда прекидам, па велим : Е, лепо ! Ајде сад извадите табле!... (Чекам. Извадише; неки и седоше лепо, а неки заборавили. Ја ћутим и чекам. Она се чуде што ја ћутим! Шта чекам те им не казујем шта хоћу! Па најпосле виде и сама да је до њих и брже ураде како ваља. Ако ћу ја да убрзам спрему, ја само рекнем: Чек'те да видим хоћете ли сви лепо да седнете, и јесте ли сви запамтили шта ваља да урадите кад извадите! . . . Ко је заборавио?. .. Сви добро. Наслоните се! . . . Узмите!... Дете, овако:.! . . . Још једну !... Још једну! .. . Још једну! . . . Нуно. Ајде сад нађите ми прву! . . Направитекодње још једну, да буду две! . . . На^ите другу!... Направите и њој још једну, да није сама!... Нађите трећу! . . . Н њој! . .. И четвртој ! . . . И петој ! .. . Свакој још по једну, да буду свуд по две.... Тако ! Ајде сада опет свуд но једну, те да буду свуд по три!. .. Јога по једну!.. . Свуд по четири!... Свуд ио пет, шест, итд. Пуно, пуно; пуну таблу !. . . Ввонце. Доста. Одмор. Извадите опет табле!... Чек'те да видим : како сте направили! . . Гледам.. . Е, добро? Побришите то, да правимо нешто друго ?.. Дете овако : и т. д. После пб дне.. .. Кад тако лепо седите причао би вам негато, но нећу. Прво ајде негато да ми правите на табли, па ћете после оставити те да вам причам. Извадите! . .. Узмите! . . Ајде да ми правите овако: (крајем табле, свуд на около). Ајдете сад у њему опет тако !... Па сад у овоме јога мање ! Итд. Ајдете сад некако овако : (да се не зна никака реда, само тек онако, и млого).... Ајде, сад, како ко воли ! ... Доста ! Оставите ! Сад да вам причам: Било једно дете, па тако није смело да почне да прави нешто на табли. Учитељ му вели : море, деде Илија!

Пиши ! Прави !.. Аја, Илија не сме ; вели не могу, не умем ! И кад му учитељ почне оно опет вели : „ја не умем тако", па неће да прави. Сва деца промисле, да оно неће никад ништа научити и да ће они сви вигае знати од њега. Ама један пут оно поче малко. Па му ружно, ружно. Оно гледа, гледа ; па псбригае, па онет, друго, мало лепгае. Па ни оно му не ваља. Оно опет побригае па јога лепгае. Докле деца направе пуну таблу, оно направи само мало, један ред, па му то лепо. Другог дана оно опет прави мало, те научи јога малко боље. Трећег дана још боље. -Па још боље, још боље.. . . Сваки дан по мало. Кад један пут поче учитељ да прегледа коме је најлепше, оно њему најбоље? Учитељ му руче: бравос , Илија! Твоја најбоље! Тако!... Илији буде мило, па се разрадује, и стаде још више да ирави сваки пут, и код нуће, те се изучи као иајбољи ђа.к. После се сам чудио, како оно први пут није смео да почне!. .. „И ја, тако, не смем, молим господине," вели С 2 етеновић. Што? „Не умем." Па шта ћеш да радиш? „Ја ћу полако, молим гоеподине, сваки дан по мало, као Илија, па ћу да научим." Добро. Ко ће још ? Пог.ле одмора Мало пре сте лепо правили. Извадите да вам видим! . . (Опет чекам док изваде сви, и седну лепо). Добро сте извадили и сели! Ајде сад да седите тако лепо, а ја ћу да зађем свуда редом те да вам видим! Де, ко је јунак и да се не обрће да гледа у мене, како ја прегледам, но само да седи, да не мрда!.. (Зађем те прегледам и свима вичем: добро, врло добро, тако, итд. макар да ништа не ваља. Они „расту." Коме је мало, ја му вељу: доста! Коме је врло мало, ја изнесем на вељу : их, ене те, колико је Кока нанравио! Он се осмеши и, ако је одраслији и разумнији, он се застиди лечак; ако је „мали," он премисли истина је много направио, па се малко мрдне, намести, и разјуначи. Коме нема ништа, ја му, брзо, направим, па изнесем и викнем; глете, колико је Стеван направио ! па му оставим и са свим озбиљно гледам даље другоме. Он гледа оно и радује се, а друга се деца смеше. Ако Је неко нанравио пуну таблу, ја викнем: ајаох! децо, пазите што је ово дете направило! Он „расте." Остављајући му рекнем му: