Просветни гласник

8

ПРИСТУПНО ПРЕДАВАЊЕ Ј. ЖуЈОВИЋА

и како су иете дејетвовале пре садање епохе; најпосле, какве су биле ®ауне и Флоре у разним временима земљинога развића (стратиграФска палеонтологија)? ?. . И астрономија, и хемија, и минералогија, и зблогија, и ботаника дају материјал за објашњење геолошких чињеница. — А за Палеонтологију, која и није ништа друго , до зОлогија и ботаника минулих геолошких епоха, не да се ни замислити да би била науком, кад се не би везала за данашњу биологију. — Према томе, видите, да Минералогија, Геологија и Палеонтологија с њиовим главним помоћним наукама: геометријом, физиком , хемијом, зОлогијом и ботаником састављају једну велику групу наука, за коју се иште разнострука спрема и дуги рад. — Оћу ли ја бити у стању, да вам изнесем подробну слику анорганског света, да вам изложим све промене на земљиној кугли за време њеног развића, да вам предсгавим разнолике облике изумрлих оргаиизама и покажем њихово сродство са данашњим биљкама и животињама ? То Је питање, које наводи на ме страховањ е да ли ћу се показати дорастао за поверени ми задатак. Време, које ме расгавља од ђачке клупе и сувише је малено, да би се могао потпуно поуздати у своје силе. Па за то вас молим, господо ученици, да удвојеном пажњом и самосталним радом потномогнете слабе почетке мога про®есоровања. Наука, којом имамо да се занимамо, развијала се исто онако непоступно, као што су се развијале многе друге егзактне науке. Тиха поступност и сталност прогреса, што их исповедају философи данашњега века, истина да важе за развиће човечанства у опште, али се не показују увек и на свима његовим деловима и у појединим СФерама људскога знања. Јер, ако се и вели, да у природи нема скокова, у напретку наука скокови су обична појава. Тако је често бивало, да се развиће неке науке притаји за дуже време, као што се заустави клијање пшеничнога зрна за време зиме, па се одједаред у њој појави буран, напредан живот. Људски ум може вековима да чами, па да на једанпут прене отвори себи нове хоризонте и створи, тако рећи ; на мах читаве нове науке. Једна случајно примећена појава, једна идеја, што сене за тренут у глави каквог најскромнијег мислиоца, у стању су

да изазову читаву поворку посматрања и дискусија, из којих може да се роди нека нова наука, или да се џиновским кораком и скоком убрза напредак неке друге већ постојеће. У таквим случајима, идеја тихе поступности клони се иред Фактом, који доказује, да у развићу може бити и скокова. У нашој науци, као у опште у наукама које се оснивају на опажању и огледу, напредак се по најчешће убрзавао, када су се проналазиле какве нове методе научног испитивања. Ва ово налазимо пуно примера у историји јестаетвенице. Сетите се само на велику револуцију, која је у њој произведена од онога дана, када је енглески краљ Јаков I поклонио Дребелу први начињени микроскоп што му га је Холандска на дар послала. Тај је инструмент употребљен као ново ередство за научна истраживања, и помоћу његовом у јестаственици су створене у најновије доба нове науке, као хиетологија, Фитотомија, ембриологија и патолошка анатомија, о којима се дотле готово ни сањало није. Нова метода испитивања открила је нова поља чињеница, на којима су никле нове науке. Ја би хтео да вам данас изнесем, како је ишла примена те методе микроскопског испитивања у минералогији и петрографији. У минералогији, микроскоп је јако помогао да се добро проуче оптичке особине кристала, а у петрографији примена се микроскопа оснива на познавању тих онтичких особина минерала. Једно условљава друго; па и у историји наше науке видимо, да једно долази после другог, то јеет, да су петрографска испитивања узела велики полет тек кад еу добро изучене оптичке особине минерала. Из историје тога рада, ја ћу споменути само два три главна момента, који су били од великог утицаја на усавршавање методе петролошких испитивања. Модерна петрограФија оснива се на криеталоптици, а ова је чедо садањега века, јер од како је Егазшиз ВагШоНп, у години 1670 -ој, приметио двогубо преламање зракова у калциту, па до почетка 19-ог века, није готово ништа на њој урађено, мањ што је Хигене поставио теорију двогубог преламања, а и то више се тиче Физике него минералогије. — Наиу, отац кристалограФИЈе, приметио је само , да се зрак светлости не прелама