Просветни гласник

ИЗВЕШТА Ј СВИЛАЈИНАЧКЕ НИЖЕ ГИМНАВИЈЕ

покалуђери, видећемо, да је то предање само легенда, побожна приповетка о својему светитељу. Није дакле то, већ, као што мало час видесмо, то је била државна потреба, коју је лако могао увидети онај ум, који је етворио тадашњу уједињену Србију. Коцка је пала на Растка, и он се опростио са свима радоетима, што их могу дати родитељи и двор, опростио се са светом и младошћу својом, јер је то од њега захтевао народ, јер је то од њега захтевала отаџбина. Зауставимо се, господо, на овој узвишеној помисли, на овој светој речи, којом је изражеео све, што је правом човеку најдраже, најмилије и најсветије! ... Отаџбина и љубав спрам ње, то и јесте прави предмет моје данашње беседе. И доиста, рекнемо ли: отаџбино наша !.. није ли у тим речма иеказана она иета љубав, она иста блага милошта као и кад рекнемо: ма-јко наша!?.. И да ли има права човека, који то никад оеетио није? Послушајмо глае срца свога: нема!.. јер то није човек, него је или камен или скот! Истина је, да је овај пространи свет заједничка отаџбина свију људи, отаџбина, у којој нас јарко еунце еве подједнако огрева; али опет свако људско срце има своју отаџбину — тамо , где га је јарко сунце први пут зрацима својим обасјало, тамо где га је мајка први пут прпгрлила на своје топле груди. Херцеговац гине за својим врлетним Дурмитором, а Далматинац воли своје кршевито приморје и пространо море онако исто, као и Ресављанин своју питомину ресавску, као Шумадинац своју лепу Шумадију; али и они и сви ми имамо опет само једну дичну отаџбину — где год гуслар пева стару славу ерпску, где се српско име спомиње и ерпска реч говори, где ее српска слава слави, од Тимока па до мора Јадранскога, од Драве и Тисе па до ејајног Вилиндара — ето, ту је сва наша срећа, ту је сва наша љубав, ту је наша дична отаџбина. А ко такву отаџбину не би љубио ? Људска су срца болећива, те ее учешћем одзивљу свакој муци и невољи, а како ли тек српско срце мора куцати за својом отаџбином, која претрпе толике муке, нигде на другом месту нечувене, нигде невиђене!?

„И овај камен земље Орбије, Што, претећ' сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама 0 вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа евога бразде дубоке. Векова тамних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, ко' пирамида, Што ее из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови „наши" вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости еломљене, Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад, смело презирућ', Душмана чекат' чете грабљиве ! .. — И само дотле, до тог камена, До тог бедема . . . Ногом ћеш можда ступит' поганом ; Дрзнеш ли даље ?.. . Чућеш громове, Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим, Шта ти смеоним глаеом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме етраху лупати ; Ал' један израз, јвдну мисао Чућеш у борбе страшној ломљави : „ — Отаџбина је ово Србина!" Тако је српски народ вазда одговарао евакој дивљачкој навали, тако су српски синови вазда гинули на прагу своје отаџбине, те је евака стопа земље Србије заливена врелом крвљу, источеном из племенитих срдаца, која, задахнута љубављу спрам своје отаџбине, ње ради престадоше куцати за навек. Подигнимо ову црну завесу, што застире тужно Косово !. . . Погледајмо ! „Поломљена бојна копља, Изломљене мушке груди; Дежи барјак до барјака, Лежи јунак до јунака;