Просветни гласник

4>АД У I ВАЗР6Д

У 0СНОВНЕ ШКОЛб

— Шта је то! — Удица; била, па откинута. — Каки му је ово конац? — Од длака, од коњскога репа. — Чије ли .је то ? — Може бити некакога робијаша, па сакрио у траву. — А што није куаио лен канап ? — Може бити, вели Живојиновић, да је сирома па нема пара — Глете, колику је муку видео сирома робијаш докле је упрео ове длаке и изнаставл.ао те направио канап! Шта ћему ово? „Да вата рибу." Треба ли нама што год? «Не треба." Добро. Мало заћутасмо, а онда ће Живојиновић рећи: — Треба ли ово да однесемо, господине, да му оставимо онде где је било, па ће он доћи опет те да нађе! — Добро, како ви хоћете, одговорих ја. Дигошо се сви и одоше. После неколико минута дотрча први и вели: — Господине, ми однесосмо оно робијашу, и оетависмо му онде где је било. — Добро, одговорих ја. * Аца се увек бојао гуштерова. Никад није смео да га узме у руку. Он је мислио да гуштер има зубе и да ће одма да га уједе. Сад кад виде како га друга деца ватају руком па мећу у недра а он чудећи се и као размишљајући каже: — Молим гоеподине, је л' те, гуштер за то неће сад да уједе, што има иуно деце па се уилашио ? * Неки почеше да гурају гуштера попцу у рупу а Аца жалећи попца каже: — Је л' те, молим гоеподине, да се попац алаши од гуштера кад га деца пуштају у његову кућу? * Оветозар све нешто по даље од деце. Ја не знам што. Рекох да се уреде да идемо. Уредише се и таман се ућуташе, а Светозар цркну што

год може, па етругну из реда, па загребе напред гато год може боље. Отој! Шта је!!.. Јок. Он трчи и кука. Најпосле застаде и мало сеповрати; ја одох к њему да видим шта му је, а он сав дркће. Шта је, шта ти је?! А он дркћући као прут вели: — Хоће Драги да ми мете гуштера у недра! * Отеван најслабији и најплашљивији ђак у школи, који из некаке чудне нарави више дркће но што се игра, и који плаче чим ја из шале поменем „подрум" и „апс," сад у пољу оживео, па <е игра дивота, и црче од радости. Па истрча пред мене, и смешећи се, и као јуначећи се вели: — Ја се не бојим гоеподина ! Деца ћуте, и не би ни обратила пажње на то (јер и она соа осећају то исто), а ја као мало јачим гласом викнем ; — Шта ! Не бојиш се, је л' ?!... Он се окуњи и тек почеше уенице да му ее купе (да плаче). Ја га онда помиловах по глави и почех да се смејем. И деца почеше да му ее 1'иеју, а Василије му вели : — Ете, Стеване, како се не бојиш !... Онда ја наставих овај разговор : —- Што се он боји ? — За то, молим господине, што не зна (да чита, да пише, да прича, и да рачуна), па се бојим, да га ви не оетавите у апеу, 1 вели један. — И ко се још боји ? — Неваљалци, м. г. — Што ? — За то ... . јербо их стра што су неваљалци, — Ео се не боји ? — Онај што зна, и што је добар. — Је л' то добро дете кад се плаши ? — Није. — Које јесте добро дете ? — Оно што се не плаши. — Треба ли да ее плашите од мене ? — Не треба. — Шта ћу ја да мислим за оно дете што се плаши од мене ? 1 Они зову апс оно кад некоме рекнем да ост(Ме } и да аизрди оно што није израдио,