Просветни гласник

! 02

РАД У 1РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

то нико не чува; то нико не брани; а, ја нисам знао, и ја могу !. . Да саа оставио са свим некажњено ма како, ја бих био и сувише меки трпљив, јер су ту две кривице: учињена гатетаи неиризнавање, грана и лаж; ја не бих задовољио своју унутрашњост у оном моменту, не бих излио свој гљев напоље него бих га црогутао. Но свагсако ја нисам добро урадио. Ја сам ту погрешио. И ма колико да правдам овај свој поступак љутином, он опет осгаје моја погрешка. Ја сам ту изрекао кратку пресуду и кратким путем сам је извршио. Тиме еам истина њему рекао: не смеш да лажеш, а ако лажега, ето то те чека! И дао сам му да осети и да запамти , али, да ли, и да се кајеИ... С тим сам уједно и свој Другој деци забранио, да не чине то гато је Милан. Ја сам дакле насигурно постигао оно што сам хтео, и што је имало да се изведе. Но ја сам то постигао на таки начин, каки је штетан. Прво, ја сам се показао не као учитељ и човек, но као жандар и разбојни к. Друго, он неће у истини да се поправи и да буде бољи, но само неће смети вигае да ломи и да лаже, а мрзеће ме целога живота свога и кад порасте. Треће и најглавније, ја сам тиме заилашио сву децу. Свако је у себи не само рекло, но осетило, и помислило: јао, тако ће он и мене сутра, куку! Па ће да стрепе, да зазиру, да се боје, не само кад помисле на грану, но кад ме год виде и ма гата друго да раде. А чега се човек боји, оно не воли. Ја сам дакле изгубио један повелики део љубави њине, и оно најдубље поверење и оданост дечију ставио сам на коцку. И с тиме сам свакојако вигае штетовао ж изгубио, но иостигао и добио. Ј ) Требало је, да сам могао, да се не наљутим, но да будем миран, и да испитам као што сам, и да га уватим у лажи, па онда да га оставим нека се сам размисли, каје, стиди, и гата хоће. Неће ли то, и опет је од мене доста било, да му кажем само, да то није лепо. и да не ваља да се не признаје.

5. Мали Мита пет дана не сме сам да кључи крижуљом и да отпочне. Ја сам чекао да он сам започне па ма како. Кад га запитам: камо теби, Мито, тта си ти направио ? он вели : не умем. 1 Можда још одавде пониче и онај Отеванов стр& : — Ја се пе бојим господина !

Ја му узех један пут крижуљу па му направих 4—5 вотуркова, иа му мало поведох и руку и рекох: ето тако ! видиш како умеш! Он започе и направи их пуно, па се и сам чуди како уме. Од то доба сваки дан аун а табл& \ ...... 6. Прочита Лепа чланак „Мишић и мигаица." Ја јој онда рекох да иоирича оно гато је прочитала за мигаића и мигаицу. Она се чуди. Ја јој рекох те прочита јога један пут, па онда да поприча. Она се опет чуди и вели: како ћу, зар сан ја то научила на памет ?! — Ама није на памет, но ми испричај , онако како је било, гата је радио мали мигаић а шта мишица његова мајка! Она опет не зна. — Ево овако! рекох ја и попричах јоЈ све како је било : рекох јој како ће да помисли рупу (онамо код пећи), па крај рупе мачка, а у рупи једнога малога мигаића и његову мајку, и све даље гата су радили и како је бпло. Лепа гледа, гледа, с осмејком и великим интересом, па вели : — Их, благо вама кад умете тако лепо да причате! . . 1Пто би ја волела да умем тако лепо да причам! Ја и прочитах тако као да причам, а она ћути, слуша, и гледа, па — уздану\ . .. 7. Један пут нема једне крижуље. Еамо је? Нема. Кад је дошло дете, метнуло је у клупу, асадје нема! Где је? Нема је. Ко је узео? Нико. Тражите !... Док је не наћете, не дам вам да идете кући?.. . — Тиндирић! паде једна крижуља. — Молим господине, ево једне крижуље, велв Василије. — Где? — Овде на патосу; испусти Је Ђура Мацарић. — Добро, подајте је! Ђура поцрвенео од стида; ја га само погледах и не рекох му ништа. а деца почеше да га карају. 8. 22. Септ. после подне дошао ми један нов ћак, па нема крижуљу. Ја га запитах : — Камо теби, мали, крижуља да пишега ? Он подиже главу полако, па с врло интересантном Физијономијом узвикну: — А? — Ја понових питање. Он вели: — Није ми мајка дала десет пара да купим.