Просветни гласник

Ј А к ш и ћ и

423

Плата наетавника варожких много је већа од оне, коју имају наставниди сеоских школа. Један варошки наставник нрима у средњу руку по 883,93 дингодишње. докле на једног сеоског наставника само по 612,19 динара додази. На сваку стотину динара коју прима варошки наставник, долази сеоском наставнику само 69 динара. У варошима имају већу пдату опет учитељи. |

На сваку стотину динара, коју прима варошки учитељ, додази једној учитељци само 76 динара. У сеоским шводама раздика у средаој годишној пдати врдо је незнатна. Међутим кад узмемо све наставнике, варошке и сеоски, онда надазимо да је средња годишна пдата учитељака готове за 1% већа од пдате учитеља. (Наставиће се.)

Ј" _А. К XXI ИБИ'

Последњих дана народне самосталности и после кад Турди притиснуше Србију, бегас доста наших јунака који су живот свој носветили борби да поврате сјајну прошлост. Њихови напори у онако незгодном времену беху истина узалудни али дела њихова с правом заслужују да их народ помиње а историја признаје. Међу овим јунацима, којих се народ и данас сећа у овом предању а историја са ионосом бележи њихова имена, достојно меето заузимају ЈакшиЛи. Извори о делима њиховим губе се међу појавима наше и угарске иеторије. У намери, да се изближе упознам са јуначким радовима Јакшића, ја еам покушао да прикупил и поређам ове изворе у овом кратком прегледу онако, како су временом текли сами догађаји, у којима су ее и они одликовали. Јакшићи су стара уважена властеоска Фамилија којој беше преетавник војвода Јакша од Брезника. То је српски поглавица, што за владе деепота Ђурђа Сиедеревца отиде еа 1500 коњаника да иомаже Турке у боју, којим они освојише Дараград. По уверавању сувремника, Јакши не беше по вољи ова мисија. Незгодним околноетима тада притешњена Србија истина је морала да помаже Турке против Хришћана, али је Јакша по свој дрилици предвиђао, да ће по паду Цариграда доћи ред и на његову земљу. 1

* Писац је наменио овај чланак као светосавску беседу крушевачкој' публвци. Болест га је спречила те није могао да говори, зато га штампа овде. 1 Гласн. I н. Р ј стр. 111 и 112.

Наши летописци и историчари овог врелена не умеју да кажу, шта је даље било са војводом Јакшом. На име: да ли он беше учесник и у оним несрећним ратовима што их је Србија водила с Турцима после освојеног Цариграда; или је оставио јуначке кости под зидинама- грчке престонице ? то је историјска загонетка коју ће можда тек доцније пронађени извори да раеветле. Исто тако ништа се поуздано не зна о иостојбини Јакшића. Судећи по самом надимку старог војводе, воји му придаје Мих. из Острвице, могли би узети да су иореклом из Брезника 1 да се томе не противи предање. Народне песме опевајући у ©аитастичиој слици дела ЈакшиКа Дмитра и Стевана, узимају Београд за њихову постојбину. Ту је чувена кула Небојиша на којој еу госте дочекивали и црква Ружица у којој су се Богу молили; 2 али једно или друго ово тврђење ваљало би да поткрепи још какав етварнији доказ. Својим заслугама у држави, Јакша беше осигурао добро име својој породици, коју су јога више прославили синови његови војводе Дмитар и Стеван и унук Марко. 3 Радећи и сами на општој користи, они су етекли толико признања у Бранковићева дома, да с њим беху у родбинској вези, но о тоже биће говора на згоднијем месту. Као сродниди деспотеког рода и ирави синови отаџбине, Јакшићи су посветили мишице евоје 1 Гласн. I стр. 111. 2 Срп. нар. пјес. В. С, Караџ. с. 587—637. 3 Годишњ. III стр. 112.