Просветни гласник

Ј А К Ш И Ћ И

427

Месић иа право тпто побија иетинитоет овог тврђења; јер доиста наши иоузданији извори јасно сведоче против тога доказујући, да је Ерушедол постао још за живота матере и брата Максимова» и деспот му .Јован даде јога 4. Маја 1496 г. лепе земље у багатину. 1 Међу тим ратовп између Турака и Мацара нису нреетајали. Године 1521 , Турци освоје Београд и својом поплавом јога випте загрозе Угарској. Деспотица је Јелена дотле живела у Кунинику на имању свога мужа. „Кад су Турци освојили Београд, вели летонисац, они су као крилати орлови летели палећи села, опустогаавајући цркве и градове но леном Срему. Тада је деспотица, наставља он, и преко Дунава отишла дубље у Угарску брату Јакпшћу Марку, а Купиник Турди разорипте." 2 ) Но Јелена не могагае ни код брата дуго да остане. Нападаји турски приморали су је да нотражи безбеднијег уточигата у Хрватској код зета Фердинанда и кћери Марије. 3 Шта је даље с њом било не зна се. После самог боја г. 1510 не стаје трага и Јеленином оцу Јакшићу Стевану. И о времену његове смрти, као и смрти брата му Дмитра непоуздана су казивања наших летописаца. Стеван је на сву прилику могао умрети у Бечу, но не 1581 као гато летописци тврде 4 но у мећу-времент од 1510 - 1521 године. Поеле очеве емрти Јакшић Марко заузе војводско звање у Фамилији својој. Ми смо се с њим неколико пута еусрели. Уз стрица Дмитра први пут се показа на бојном пољу 1502 г. гонећи Турке. За владе деспота Јована, његовог зета, он се је заједно саоцем одликоваоу многим ратовима. Нарочито је велике услуге учинио Јовану Заиољи, кад се

1 Ка<Ј књ. VIII 76 стр. Могштепа 541 ст р. 2 Рата(;п. 8 3 Гласн. XI н. р. 52 стр. 3 Гласн. XI н. р, 5 2 стр. 4 Рата(;. 82. Гласн. XI ст. р. 154 стр.

оно он препираше са Фердинандом, немачким царем о угарски иресто. Он је остао веран Вапољи и онда, кад га се одрече цар Јован Црни; и онда кад Павле Бакић пређе иа Фердинандову страну. Код себе је сакрио маџарског великагаа Перињију кад га разби цар Јован и у бегство одагна. 1 Али се незна: да ли је Марко Јакгаић и онда остао веран Вапољи, кад од њега одустаде војвода Радић, и кад потучен Запоља потражи помоћи у Турака и они дођоше под Беч ? Белешке наших летописаца и хроничара о свему томе ћуте, а ни српека ни угарека исгорија не номињу вигае Јакгаића Марка. Не зна се ни то, да ли је Марко оетавио по ееби каква порода. По свој прилици Јакгаићева се лоза није претргла и после ових јунака за дуго. Око 1596 —1630 год. бегае деспот над Србима у Угарској Аврам Ђранковић који имађагае жену Ану ез Јакгаићеве породице. Аврамов и Анин праунук јесте јердељски митрополит Сава и његов брат деспот Ђорђе II, који нам је и оставио ову белешку. 2 После тог времена за седамдееет година губи се траг Јакгаића. Око 1701. јавља се неки „обер каиетан Илија ЈакшиЛ," чија се застава са грбовима и знамењем и данас чува у острогонској цркви, како уверава г. Витковић. 3 Он је био и на карловачком сабору од г. 1719. Тако је више но два и по века трајала ова, јуначка породица којој први члан беше војвода и последњи можда као војвода остави своје кости на бојном пољу. Крушевац. Дим. р. ј Јованоби-б . проФесор. 1 Гласн. XI н. р. 68,71 стр. 2 Видакоп. ист. IV. 37 стр. Давидовић стр. 135. 3 Гласн. XI н. р. 162 стр.