Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛЛВНОГ ПРООВЕТНОГ СаВЕТА

служује, да се за поменуту потребу откупи. Она, у опгате, није гора од књига откупљених ове гакодеке године за поклањање ученицима, а од неких је много боља. У н>ој се у доста пријатном приноведачком облику казује један важан моменат из историје братског нам народа руског. То би била већ препорука књизи. Али што је још више препоручује јесте то , што се тај моменат врло згодно може споређивати с једним значајним моментом наше историје — с битком косовском. Можда је то и побудило преводиоца на превођење ове кљиге; а у самом преводу он чешће у кратким и јасним нотама интонује сличност појединих прилика овог догађаја руске истори.је с косовским догађајем. Тиме је преводу овом додано и нешто педагошкога елемента. Из споређења ова два догађаја добија се, у опште, ова корисна поука: бој куликовски био је за Русе одсудан онако исто, као за Србе бој косовски, али је за Русе био срећвији него косовски за Србе за то, што у Руса беше више слоге и родољубља. Језик је преводиочев, у главном , добар. Сама пак приповетка не приказује, истина . особите приповедачке лепоте и вештине, али ипак има врло лепих слика и топлих сцена , од којих ћу само једну овде изнети. У војсци великог кнеза Димитрија , што се бораше на Куликову пољу, бејаху и два брата, два млада калуђера — Пресвет и Ослаб. Мало раније пред тим бојем у боју под Казаном они беху најбољи јунаци у руској војсци, па се после тог боја одмах покалуђерише , а нико не знађаше за што. Пред овај бој измоли их велики кнез од препод. Сергија и они пођоше с н им и на Куликову пољу оба славно погибоше. Објашњујући њнхово калуђерење писац прича ову причу... Много година пре оба ова боја нападоше Татари на варош, у којој становаху родитељи Пресвета и Ослабе. Варош опленише и запалише , запалише и кућу оца њихова , оца им убише а мајку у ропство одведоше. У боју под Казаном бејаху оба брата, оба већ до коња дорасли. Љут је био бој казански. Са зидина казанских сипаху Татари и Татарке врелу смолу, кључалу воду и упаљен сумпор на руске опсаднике. Већ кнез татарски Хасан мишљаше, да је сасвим победио.... али уз нрислоњене уз град стубе ускочише два руска јунака — то бејаху Пресвет и Ослаба. За њима поврвеше и други, и бедеми се казански напунигае Руса. Пресвет и Ослаба знађаху да је у овим грозним зидинама већ десет година у стидном татарском ропству — мајка њихова. То је и раздрагало њихова срца, да први ускоче на бедеме. И сад јуре свуда по бедему, обилазе кулу, траже мајку своју. Већ бејаху потргли мачеве, да посеку татарског хана Хасана — а из куле истрча Татарка

5 57

вриштећи : »Хасане ! Хасане !" Но мач Ослабин сјурп јој се у леђа баш испод плећке. У тај мах ејурн јој и Просвет мач у груди. Окреннвши се њима \ самртном болу, врисне Татарка страховито: „Пресвете, Ослабо, децо моја, ви мајку своју убисте !* Грозу ову сцене ублажава до миља неизмерно - величанствена слика мајке, коју пнсац нриказује на Завршетку. Жена се привикла и у туђини, заволела је и другог мужа вере и народа, истрчала је из куле, да га својим рукама заклони од мачева; ал у трепутку кад се јавља као мајка, кад познаје своју децу, за.боравља она и свога мужа и своје смртне ране и болове, и гледајући очнма пуним блаженог миља, говори деии својој „Пресвете, Ослабо, мила децо моја, соколићи моји... како сте порасли.... о како сте ми лепи!" И благосиљајући их издише, и издишући ноказује им крст на грудима — да им каже, да ни у ропству није вером преврнула. Ето то беше грех, који отера Пресвета и Ослабу V калуђере, и од кога се они искупише јуначком смрћу за слободу и отаџбину. 2 јулија 1881 у Београду јЗв. ј З уиовић Савет усвајајући мњење реФереита, мишљења је да књигу »Мамајево разбојиште« треба откупити у 100 комада за поклањање добрим ученицима нижих гимназија и то ако преводилац да 40°| о рабата. РеФеренат г. Вуловић да се за свој труд награди са динара. V Г. Ст. Марковић ректор вел школе јавља да је дисциплинарни одбор разгледао акта о кривицама учитељским која му је савет упутио и да је нашао: 1. Владимир Станковић, учитељ ражански, окривљује се што се завађа са среском влашћу, што је једно дете, које је било врле немирно, отпустио из школе и што Је у цркви певао херувику на грчком језику. Дисциплинарни одбор прегледао је сва акта по тим кривицама и мњења је да до г. Станковића нема толике кривице, да би га зато требало отпустити из службе учитељске. Ово мњење дисциплинарног одбора с.авет је потпуно усвојио. 2. Ђорђе Грбић, учитељ липолишки, окривљује се да се карта и да је одат пороку пијанства. Учитељ сам признаје да је бивао често пијан а то се доказује и сведоцииа и влашћу, с тога је одбор мњења да се овакав учитељ не може трпета у олужби учитељској, што и савет усваја. 3. Љубица Стаменковићева учитељка вратарничка, направила је облигацију и другу .једну на исту потписала па је на ту облигацију узела новаца. На тај