Просветни гласник

704

грађа за историју школства кнежевине србије

да е н учвтелБ у предаванго такови, по вндимому прнлпчно прнд ^жаватн морао а морадногЂ новедешн е онђ рђавогг збогЂ тога што е шлнству тако одатЂ, да н вндт. 0Ч1К> већт. губнти почнн4. 0 чему овимђ внсоку кнлжеско-србску попичителства просв^шешл канцеларјго учтиво изв^стити ускоравамЂ. 5. Августа 1838. у Брусници. Магистрата членЂ полу-капетан'Б ЕВТИМ1Н УгричићЂ. Из ових извештаја види се да стање школе на западу Србије, није ни у колико боље било од онога на истоку.

Друга једна белешка казује нам, да у крајевима које је ноходио сам нонечитељ или његови нарочити комесари, биле су државне школе у Шапцу , Дозници , Крупњу, Дрлачи, Ваљеву, Чачку, Ужици , Мавастиру Рачи , Студеници , Брусници, Ерагујевцу , Београду , Смедереву , Паланци и Гроцкој. Еолико је у којој ученика било, то није забележено. Ако би у течају свога рада наишао још на коју белегаку, која би нам могла дати нова обавештења о школској ревизији 1838. године, саопштићу је на овоме месту. Др. Н. Ј. Петровик.

Најновија историја Срба од 1804,-68. год. (Удешено за предавања у основној школи) (Наставак)

Година 1811. У Шумадији подигао је народ на Турке Еарађорђе, Катић и Чарапић, преко Колубаре Јаков и Л.ука Лазаревић, а преко Мораве Миленко и Петар Добрњац. Сваког од ових људи (осим Катића и Чарапића који су погинули) звао је народ госнодарем, а то је у оно време значило највећи старешина. Али, но што је Шумадија била највећа а Кара1)0рђе најбољи војсковоћа, и по што је он свуда стизао, где је год била нужда, то је и народ њега сматрао за главног господара. Кад је год био рат, сваки од ових господара бранио је свој крај од Турака и народ их је слушао, али кад рат престане, они су се често свађали између себе Свађа је увек бивала с тога, штоје сваки од ових господара хтео да управља сам, а, да му други не заповеда. По што је Кара-Ђорђе био главни старешина у војсци, и ао што га је народ највише слушао, то су сви ови господари: Јаков, Миленко и Петар , ■ викали често на Кара-Ђори , јер су се бојали да он не узме сву власт. Али до године 1811.њихове свађе нису биле тако велике. Те године Јаков, Миленко и Добрњац са Луком и још некима, договоре се да доведу на екушптину у Београд оружане људе, и ако могну, да одузму Кара-Ђорђу влает, и да истерају из сената Мла-

дена Миловановића и Милоја Петровића, који су се били млого обогатили и билу су Кара-Ђорђу пријатељи. Да би се још боље осигурали, оии су тражили од Руса нешто војске и тужили су Кара'Борђа, да он не воле Русе. Кара-Ђорђе је све сазпао, шта су се они спремали. Један пут кад је дошао код Л.уке Лазаревића, који је патио одране, рекне Кара-Ђорђе пола шаићући: „то тп је казна за неправду." Лука помисли, да он све зна, шта су се они договорили, па да пе би он био крив, каже му све. Кара-Ђорђе се спреми да им не да, да изврше што су смислили. Он сазове скупштину у Београду. На ту скупштину не доће Миленко и Петар, јер су чекали Русе, а Јаков није хтео доћи без њих. Кара-Ђорће насгаде те скупштина регаи : да све војводе поставља КараЂорђе и сенат, и издаје им заповести. Сенат се уредио друкчије. Установили су велики суд и ту су посгавили неке саветнике, и установили су минисгарство, које ће управљати земљом, а министри су се звали „попечигељи." Да би одвојио из народа Миленка, .Јакова и Петра, Кара-Ђорће их је узео за попечитеље. Осем тога скупштина је издала закон, да се протера из Србије сваки, који не послуша оио, што је скупшгина решила. Кад је све ово било решено, дошло је у Бео-