Просветни гласник

710

најновија историја

срба од 1804—68

каквог дива?" Отпочну се договарати о миру. Хургаид је тражио, да Срби положе оружје, да га пошље цару, да би он видео, да су Срби опет раја. Милога није могао на то пристати и тражио је, да га паша пусти да се договори са старешинама. Паша је опет хтео да Милош остане, а да иду кнезови, који су с њиме дошли. Милога се поплаши за свој живот, али Дели-ага Сер-Чесма одржа своју заклетву. „Док сам .ја жив и док су живе- моје делије, дотле се немаш чега бојати", рекао је он Милогау. И доиета ага је навалио, те је паша отпустио Милоша и он га је превео здрава преко Дрине. На раетанку рекао му је овако: „Од сад не веруј никоме па ни мени; до сад смо били другови, а сад се растајемо на свагда". Милош похита у логор на Мораву, и на позив пагаин оде к њему. Марагали-Али пагаа није тражио да Срби положе оружје, већ је говорио овако: „будите ви само покорни цару, па ако хоћете носите и топове за појасом: ако бог да ја ћу вас на хатове посадити и у скупоцене хаљине оденути". После дужегуговарања, Марашлија и Милош пристану на ово: да Срби пропусте једног турског старешину са 7000 — 8000 људи на Врачар; да паша пошље у Дариград једнога човека са српским посланицима, да пар потврди оно, што су уговорили; и да паша нареди, да турека војска не напада из Босне, а за сваку еи т урност да ерпска војска етоји на окупу. Српски посланици брзо се вратигае из Дариграда и донегае царски Ферман, у коме се одобрава оно, гато је пагаа са Србима уговорио. Тада Срби пустигае и Марагалију у Београд. После неколико дана дође у Београд и Милош са некима старегаинама , да сврше оно гато су се договорили. Пагаа изведе Милогаа н његове другове пред све старешине турске, који су седели у пашином двору и пугаили. Пагпа запита три пут Србе: „јесте ли покорни цару?", и они одговорише „јесмо". Сутра дан уредише да у Србији буде овако: У евима варошима да седи по један турски муселим и српски кнез и да суде Србима и Турцима; да иагаа заједно са кнезовима одређује колико ће Срби плаћати данка, а да га Срби сами купе ; да у Београду буде народна канцеларија у којој ће бити по један кнез из сваке нахије и

та канцеладија да буде и велики суд; у селима да буду кметови ; Милога је био главни кнез, а Петар Молер био је председник народне канцеларије. Међу српским старешинама опет није било Јлоге. Сваки је гледао да има што више власти а највигае је то хтео Петар Молер председник „народне канцеларије". Јога кад се Молер вратио из Аустрије, он је тражио да нико не буде старегаина, као што је био Кара-Ђорђе, него да њих четворица буду главне старешине сваки у своме крају. Милош је на то одговорио: „добро! ја се томе не противим, али најп,ое треба ослободити земљу од Турака. Не вреди сећи ражањ, а зец у гори". Од то доба Молер је једнако гледао како ће се докопати што веће власти. Марашли - али пагаа, који није волео ни Милогаа ни Молера, гледао је да их завади. Он се увек показивао да воли Молера, а Молер је опет говорио, да, би народ дао оружје и слушао цара и његове паше, али да то не да Милош. Милош је све то знао, али је ћутао и чекао. У пролеће год. 1816. била је у Београду скупштина, на коју су догали сви важнији људи из народа. На скупштини почне Милош нападати Молера, што се дружи са Турцима, који су непријатељи народа, и они се сваде. У тој свађи Молер рекне Милошу: „Ти лажеш Милоше". Милош на то рече: «добро браћо, до сад сам вам ја био старешина, а сад слушајте Молера», Старошине стану викати на Молера, нареде те га вежу, па напишу тужбу и предаду га паши да му суди. Паша затвори Молера, и ноћу он буде удављен. Други човек, који се тако исто, као и Молер, дружио са Турцима био је владика Мвлентије Никшић. И он је говорио паши да би народ дао оружје, али да то неће Милош. Код кнеза Милогаа казивао је све гато ради Молер, а код Молера је казивао шта говори каез Милош, и тако је правио свађу мећу њима. У лето 1816. год. он је обилазио своју епископију и у путу буде убијен. Тако нестаде и Молера и владике Мелентија, кога су сви мрзили, због тога, што се био осилио, јер је обично носио сабљу и буздован. Није прошло ни пуна година, па је погинуо и