Просветни гласник

726

0 интелигенцији човека и шивотиња По Бри^е-у, Ре^аму, Дарвину и другим

НАПИСАО ^рОРЂЕ ЈА АРКОВИ-Б Д ОКТОРАНД МЕДИЦИНЕ V БЕЧУ Теорија о постању доказала је, да човек није створен, него да се постунно развијао, и да његово развиће почиње још од монере и амебе. Научњаци су до тих резултата дошли путем ископавања прехисторијских љубања које су онда са свим другче изгледале. Поступним развићем дошло се до једног араоца, од ког су у једној линији људи а у другој мајмуни ироизашли. Борба за опстанак беше нужна једнима и другима. Највећег браниоца нашла је ова теорија у проФ. Хеклу. Као свако ново откриће, тако и ово је наишло на многе противнике. Као најжешћи противник њен појави се Вирхов, проФесор патолошке Анатомије у Берлину. Он пређе у крајност и назва ову теорију комунистичком и социјалистичком — као опасном за државу. Но Хекел му је доказао да ова теорија нити је једно нити друго, већ шта више да је аристократска. Она уздиже човека изнад осталих животиња само зато, што је овај до савршенства дошао својим трудом и муком, док друге животиње , па и људи који нису имали потребе да се развијају , које је разуме се сама природа размазила, налазе се и дан данас у примитивном стању. Ј. Груве, славећи интелигентност животиња, вели : И дан данас има дивљих и необразованих људи у средини Африке и Америке, који се ни у чему не разликују од савршенијих животиња. Не слаже се с неким научњацима који хоће да читаво царство животиња поделе на две класе, рааумне и неразумне, по којима би у прву класу спадали људи а у другу животиње. Но ова подела по мњењу његовом — које је сада опште признато са свим је погрешна. Компаративва Анатомија од Везалијуса ') до данас најочитије је доказала , да се ми ни у чему од животиња не разликујемо. Ову једнакост у склопу између човека и животиња оберучке прихватише експериментални физиолози , те иочеше да чине сваковрсне опите на животињама и резултате њихове да преносе на човека. 0 овим ћемо експери-

1. Овај олавни анатом био је протеран из своје земље, у Јерусалим, да иопашта душу, зато , што је Анатомпју шгудирао на људским лешевима. Тек под старост био је позват у своју отаџбину , но лађа му наседне на острво Санте, на ком је од гдади умр'о. Доцније су га нашли, по скелету познали и велики му спомен подигли. II.

ментима доцније говорити на свом месту , а сад да пређемо на интелигенцију животиња. До најновијег доба називаху природњаци сваку разборитост и умност у животиња инстинкат- нагон. Данас је инстинкат пао , и примери из животињског царства увериће свакога да данашња наука има право. Од како знамо , увек је човек тежио , да протумачи суштину способности као и појаве у животињском животу. Али тек модерна наука на основу обиљних посматрања и строгих доказа, одлучила се за »ра зум« а против досадање предноставке о нагону , у колико се под овим разумевало, да животиња ради цељисходно ово или оно, али да сама та радња њена никако није скопчана са свешћу и размишљавањем. Заиста ништа није за човека занимљивије но да проучи те доказе којим је путем природна наука дошла дотле, те се могла да одлучи за душеван и ин телектуалан живот у животипа. Наравно да ће ове опробане истине на животињама , новајлији, у првих мах, изгледати као какве басне и нешто невероватно, те ће држати да има пред собом продукте песничке Фантазије; али ако узима само мало издржљивости па и схватања, мораће напослетку увидети, да та открића нису из главе једног човека, него су то, тако рећи, једногласни израз понајдаровитијих људи, који су по разним земљама а и у разно доба живели и све оно што су рекли, докучили су својим неуморним штудијама. Већ ова околност по себи је кадра да уклони сваку сумњу , или да је бар знатно ограничи, ако би се појавила. Наука до душе, још није дотле дошла да на темељу сталних правила постави уређену систему о души животињској ; али ми можемо слободно рећи , да се у небројним истраживањима појединаца нашао кључ загонеткама у животињском царству. Неуморни и пажљиви посматрачи не само да су доказали да је мишл>ење па и воља у виших животиња сродна са човечијом , но иду чак у ниски тајанствени свет малих и незнатпих створова који цвркућу и зује око нас по зраку , пузе и миле по нрашини , и које ми приликом сваке шетње, не узимајући ни на ум , ногама газимо. Инсекти су још изодавна били иредмет, који је јако обраћао пажњу на се и свагда су се појединци не друкчије но задубљивали и то са највећом оданошћу у свет тих малих створова. Али да би