Просветни гласник

ЗАИИСНИК главног

ПРОСВЕ ТНОГ САВЕТЛ

просветнм савет предао на оцену, часг ми је саопштити своје мишљење. Прво је што овде истављам та незгода што је овај посао превод с превода (оригинал је на енглеском језику). Држим да ми овога ради није потребно много говорити, јерјевећ опште позната истина, да су преводи с превода ретко кад срећни книжевни послови. Али се у садањим приликама наше књижевности ови захтеви још не могу потпуно стављати. И имајући једнако на уму арече обзире и прече захтеве књижевне, ми, мислим, можемо пристати да се код наших превода гледа само избор и израда, не пропуштајући опет обратити пажњу преводилаца и на доста оправдан захтев који сам споменуо напред. А кад се оцењује сама садржина дела, онда ја налазим да се овај превод г. Ж. Јовичића може примити. Додаћу одмах, да се може примити с похвалом за добар избор. Главним својим карактером припада ово дело дечијој книжевности, и то је већ нарочита препорука за њ. И ако смо ми, што се наше дечије книжевности тиче, доиста срећни с лепим радовима Јована Јовановића и Стеве В. Поповића, опет се ни најмање не можемо похвалити величином ове тако добро засноване и отпочете книжевности. И тога ради нама је и овај прилог добро дошао. Али, осим овога, ја сматрам за дужност нарочито истаћи добру садржнну ове приповетке. Ту је у чистим, истинитим цртама природе изказана похвала раду и прекор лењости. Ма да је ова тема толико пута обрађивана, мора се признати да је Вичер-Стоу „умела наћи нових и занимљивих црта, којима је своју слику оживела толико, да се читалац не може лако одвојити од ове књижице. Уз то иде још излагање потпуно лрилигођено дечијем схватању, као што се и може очекивати од Бичер-Стоу, која се нарочито спремала за учитељку. Природно приповедање и здрав поглед на дужности човека у друштву појављују се и у овом малим делцу као и у Чича Томиној колиби, која је књига својом вредаошћу стекла заслуге, да буде једно од највише превођених дела у европској књижевности.

Са стране језика нема се српскому преводу ништа замерити. Преводилац је поред доброга избора дао и добар превод. Предлажући главному просветном савету да прими овај превод г. Ж. Јовичића, ја налазим за потребно још нагласити жељу да се српски превод штампа' са сликама, и да се Формат и слопа књиге удесе онако како се тражи код књига |намењених деци. Ва награду преводиоцу предлажем четрдесет динара од штампанога табака (заједно с коректуром). 1. Декембра 1881. у Веограду. јк ндра Ј^ико^иђ, проФ. београд. гимназије.

Потпуно се слажем у мишљењу са г. Андром Николићем о овом делу Бичер Отовове. Списатељка је још из времена ратова за ослобођење Црнаца у Америци позната и поштована у свима цивилизованим земљама, како због практичког рада у делу ослобођења потигатене црначке расе, тако и због списа пуних њежносги и човекољубља. Посветивши најлепше своје дане ваепитању црначке деце, трудећи се да васпитничком негом пробуди у њима самопоуздање, приљежање а уз то и осећање вишег задатка у животу, Бичер Стове нехотице постала је врло вешт педагог; посматрајући развиће Црнаца, она је изучила душу човечију и законе њеног развијања, за то и њени педагошки спиеи спадају међу прве списе те врсте. Свакојако боље би било да ову нову књижицу имамо у цреводу е енглеског, али, и ако нисам имао ори1;инал да упоредим Јовичићев превод, опет сам убеђен да у овом нигата главније није изгубљено, за то, што је по руском језику израђен, а делим г. Андрино мишљење у том, да Јокичић уме лепо преводити. И ја препоручујем овај превод просветном савету да га откупи, али мислим да ће бити довољно награђен труд преводичев и са 30 динара табак. ј^ветомир Ј-Иико^лајеви и .