Просветни гласник

У м н о в

Л С П II Т А Њ Е

849

постројити у једнаким круговима, и ови ће бити сасвим правилви, после свог неуспеха, он ће умети да оцени ту лекцију- Одакшавши му на тај начин разрешење првог задатка, у облику објашњавања суштине геометриских метода, треба му оставити да питања разрељава сопственим силама. Преполовити линију, подићи иерпендикуларну, нацртати квадрат, преполовити угао, нацртатн линију иаралелну датој, нацртати шестоугаоник — све ће те задатке он моћи да разреши, при неком стрпљењу. После њих, он може мало по мало, битп доведен до сложнијих питања којих ће се он — поред добре спреме — моћи избавити без туђе помоћи. Нема сумње да многи од њих, који су васпитани у староме поретку, сумњиво и скептички погледа на, такав положај. Али поред свега тога, мп говоримо на основу Факата, и Факта та нису малобројна. Ми смо видели децу, која су толико била заинтересована решавањем сличних задатака да је свако од њих лекцију из геометрије сматрало као главни догађај недеље. У последње смо време слушали о женско.ј школп, где су се неке девојчице добровољн.о завимале геометриским питањима, у слободном времену; а удругој школи, не само да су то радиле, већ је једна од њих молила да јој у време празника даду задатака за решавање: односно оба Факта ми се ослањамо на ауторитет учитеља.Како су то силни докази за практичност и преимућство саморазвића! Она грана људског знања, која је сувопарна, па чак и одвра г гна : када се учи обичним путем, постаје интересна и дубоко -благотворна кад се изучава природним методом. Ми велимо „дубоко- благотворна* с тога, што се њено дејство не ограничава једино на добитак геометрискнх Факта, већ често производи потпуну револуцију у строју ума. Често се је случило да дете, које је отупило од обичне школске наставе, од њсних апстрактних Формула и скучених лекција — наједан мах оживи умом, када престане бити само пасивни прималац, а постане активни истраживалап. Кад је малаксалост, створена рђавом наставом, умањена неком симпатијом, када се је успело да се пробуди довољна енерги.ја и светлост, колико је потребно ради првог успеха, — тада пониче промена у осећањима, ко^а дејствује на цео организам. Дете више не сматра себе за неснособно; оно сад може и да учпни нешто. По том, како успех следује за успехом, очајање мало по мало ишчезава, и дете се прихваћа других занимања са самопоуздањем, које осигурава победу. Неколико недеља доцније, пошто су ове примедбе први пут биле наштампане, проФесор Тиндаљ изнео је ред убедљивих доказа, која се односе на овај исти предмет, у лекцији »0 значају изучавања физике за васиитапе", којује прочитао у краљевском институту. Његова сведоџба, основана на личним посматрањима,

тако је важна, да ми не можемо, а да је овде у целини не наведемо. Ево је: „У перијоду, о коме сам говорио, моја једужносг била и предавање математике у једној школи, и ја сам обично налазио, да Јевклид и стара геометрија у опште веома пнтересују младеж, само ако учитељу пође за руком да узбуди разумевање од стране ученика. Ја сам се обично старао, да децу одвојим од књиге и обичне школске рутине, и прибегавао сам њиховој саморадњи у разрешавању питања, која не улазе у ту рутину. С почетка, одступање од равиог пута побуђивало је неко нерасположење; младић се је осећао као дете међ туђинцима; али ни једном нисам видео, да је се то перасположење дуго продужавало. Када је дечко долазио до савршеног очајања, ја сам му причао у облику анегдоте, како је Њутон говорио да је сва разлика између њега и другпх људи једино у томе , што код њега има више стрпљења; или како је Мирабо говорио своме лакеју, када овај говораше како је нешто немогуће, да не употребљује тако глуп израз. Охрабрен на тај начин , он се је с нова прихваћао посла с осмејком, из ког је провиривала п нека сумња, али који је нри свем том показивао решење да се покуша још један пут. Ја сам видео , како очи у дечка почињу да светле, и на нослетку он кличе: „израдио сам, господине, 1 ' са задовољством, у поређењу с којим Архимедово је усхићење ништавно. Сазнање сопствених сила, пробуђено на тај начин, од бескрајне је важности; поред тога подстрекача, успеси су у школи били збнља поражавајући. Ја сам често стављао деци на избор: или да решавају задатке из књиге, илп да кушају своЈе силе на таким задатцима, којих нема у књизи. Не знам ни једног примера да је ма ко књигу изабрао. Вазда, кад сам сматрао за нужно , био сам готов да помогнем, алп деца су обично одбијача нуђену помоћ. Ђаци су већ . сазпали за насладу услед умних завојевања, желела су сопствених н« беда. Виђао сам геометриске Фигуре по камењу, на огради авлије у којој су се игралп, и многе друге примере њпховог жнвог ннтересовања за тај предмет. Односно учитељског искуства ја сам бцо тек нолетарац; о правилима педагогнје, кико је Немци зову, нисам ништа знао; али сам се саглашавао с духом, исказаним у овој лекцији, и старао сам се да геометрија буде средство, а не један део васпитања. Опит је испао за руком, и ја сам најдражије часове свог живота ировео у посматрању снажног изјављивања умне силе, само кад се с њоме поступа на вишеспоменути начин." Изучавање емииричке геометрије, која представља такав безброј од задатака, требл продужавати годинама, упоредо с другим занимањима, п до самог краја с успехом се могу чинити конкретне примене њених 10 ,1/ .