Просветни гласник

8 50

УМНО ВАСПИТАЊЕ

иринципа, као што је то с почетка рађено. Када се већ сврши с кубом, осмоугаоником и разним Формама пирамиде и призме, тада се може прећн на сложенпја правилна тела — на дванаесто — и двадесетоугаоник, ради постројења којих потребно је већ мадо више системске смишљености. Свуда се сасвим природно може прећи оним измењеним Формама правиднпх теда, које се налазе међ кристалима — окрњеном кубу, т. ј. кубу коме су срезани углови; осмоугаонпку ибезбројним призмама , које допуштају сличне пзмене; упознавајући се с Формама, које примају насеразни метали и соли, учепик се у псто доба улознаје и са главни.ч фактима минералогије. х ) Сваки ће допустити, да после дужих занимања ове врсте већ неће бити тешкоћа за изучавање рационалне геометрије. Нојимајући потпуно саодношај међ Формама и количином, и, од времена на време, неодређено сазнавајући неопходност извесних резултата при употребп извесних средстава, ученикдолази до тога, да у Јевклидовим доказима види неопходну допуну њему познатим задатцима. Добро дисциплинисане способности младића дају му могућност да лако усвоји доцније поставке и да оцени њихов значај; у појединим случајима он има задовољство да види, како се његова сопствена мишљења показују као основана. На тај начин он наилази задовољства тамо, где неспреман наилази само на муке. Остаје још да додамо, да је он сада способанЈза најважније од свију вежбања умних способности — за стварање оригиналних извод^. Он ће у скоро моћи да ствара теореме као што су оне, што су приложене Чамберзовим издањима Јевклида; и као доказ тих теорема појавиће се не само умни, но и морални процес саморазвића. Изводити још и даље закључке значило би писати специјални трактат о васпитању, а то ми никако немамо на уму. На споменута овде правила о вежбању умних способности у првом детињству, о упознавању сво.је околине, о учењу цртања и геометрије, треба гледати као проста објашњавања метода, основаног на општим начелима која смо изложили. Ми мислимо да ће читалац у свему томе наћи прогрес од простог сложеноме, од неодређеног одређеном, од конкретнога апстрактноме, од емпирпчког рацијоналном; сем тога он ће видети, да све то одговара и даљим потребама, а на име: да васпитање треба да буде понављање целокупне цивилизације у малом размеру, да оно мора бити, колико се може, процес саморазвића, да оно свагда треба да порађа задовољство и уживање. ! ) Ако би ма ко потражио начина, којпм би провео изложену систему, он то може наћн у саису под насловом : «1пуеп1лопа1 Оеоте1;гу»; рићНзће<1 ћу Ј. апс1 С. Мог1еу.

Испуњење свпју тих услова правилима једног истог метода служи за испитивање не само суштине услова, већ и самог метода. Имајте на уму и то, да је тај метод логичка последица тежње, која се огледа у свима сувременим реФормама у васпитању; да он није ништа друго, већ потпуна примепа прпродне системе, која је у неколико већ била нримењена: да се та примена нојављује и у томе, што је метод основан на впшеспомнњатим принципима , и у том, што он само о^акшава дечије самообразовање, дакле само је сарадник око иосла, на коме се сама ирирода труди. Како се нама чини, то су довољни разлози да би се могло закључиги, да је метод, што га нредлажемо, близу истине. Нужно је да још коју речемо ради бољег објашњења два оишта принципа, који су у једно исто време и најважнији, и на.јмање се строго по њима поступа. Та су општа начела ова : прво, и у првом детињству, као и у младости и у добу зрелости, треба се држати процеса самообразовања; и друго, умна радња увек треба да је пријатна, да ствара насладу и уживање. Ако је прелажење од простога сложеном, од неодређеног одређеном, од конкретнога апстрактноме — битни захтев апстрактне психологије, онда тражење, да знање треба да се задобија самостално и с уживањем, постаје пробни камен по коме се може судити, да ли се треба покоравати правилима апстрактне психологије. Ако се у првом огледају гдавне апстракције науке о развијању духа, онда оно друго саставља основно правидо вештине пооштравања умног развитка. Ако су ступњи у нашој спстеми тако постројени, да се ученик по њима може пењати уз врдо малу нли и никакву помоћ од наше стране, онда се ти ступњи, очевидно, слажу с традицијама у природноме развићу његових снособности; а ако се он на сваки од тих ступњева пење с потпуним задовољсвом и уживањем, онда је очевидно да од њега не треба тражити ништа впше, већ да треба само допустити да се Формално вежбају његове силе. Али преобраћење васпитања у процес саморазвића има још и других нреимућстава, сем тога, што на тај начин наша пастава тече у извесном поретку. Прво, оно гарантује живост и сталност упечатака, што никад не бива кад се ради но обичним методима. Сваки дедић знања, који је ученик сам задобио, сваки задатак, којијеон сам разрешио, носгаје у мпого већем стуињу његова сопственост, но што би то ипаче могдо да буде. Иретходна умна радња, од које је зависио његов успех; копцетрпсање мисли, које је неопходно ради тога; узбуђеност, што долази после успеха — све то прппомаже да се Факта тако запамте, како се то никад не може постићи обпчнпм предавањем учитеља или читањем учебника. Шта впше, и у