Просветни гласник
26
О ВАЖНОСТИ
МАТЕМАТИКЕ
међу собом етоје. Али то је задаћа и сваке праве пауке, јер једна наука, која би била само скуп раштрканих Факта без икакве узајамне везе, не може се очевидно назвати наукои. Свака наука иде увек за тим, да нађе односе или законе проучаваним појавама, и да нас на тај начин ослободи што је могуће више од непосредног проматрања спољњега света. Овака наука одаје се у опсегу оних појава, које проучава, сличним испитивањима као и математика, помоћу мање или више згодних метода са мање или више успеха. ДеФиниција математике јесте, вели Огист Еонт, дефиниција сваке праве науке и зато она заслужује потпуно име, које су јој стари дали. Многв научари а међу њима и поменути Огист Конт стављају математику при класиФиковану људских знања на прво место за то, што су истине, које математика испитује, најопштије, најпростије и служе као неизоставна основа наукама, које за њом долазе, а то се унеколико оправдава и историјским током наука, који пока-зује, да су математичне идеје биле оне, којима се дух човечији понајпре бавио. Овим се објашњава и то што многи научари ематрају математику као почетак и основу сваке праве ФилосоФије, која у математичним методама ваља да тражи и нађе најопштије, најпоузданије и најтачније методе испитивања; овим се најзад објашњава и то, што они математично образовање сматрају као полазну тачку сваког исгинског научног образовања. Док у осталим наукама опажање, опит, а за тим индукција играју главну улогу, дотле су у математици умовање или спекулација и дедуктивна метода скоро једина средства испитивања. Простим умовањем математика из неколико само аксијома ствара своју дивну зграду, и у томе погледу она се може сматрати као наука над наукама, као идеал сваке науке. Јер очевидно је, да је једна наука тим савршенија, што је мањи број оеновних истина, од којих она полази и помоћу којих, или из којих се, све остале исгине њене дају извести, што је дакле она незавиенија од проматрања спољњега света. Том идеалу науке поступно теже да се приближе и све остале науке; али пре тога т. ј. пре но што постану дедуктивним, морају оне,
што математика није чинила ни морала чинити, прећи периоду непосредног проматрања и опита, у којој се периоди јављају прва генералиеања, први основни закони, који се доцније у даљем развоју науке јављају само као нужне поеледице оних најопштијих иетина, до којих се дошло индукцијом, и које најопгатије истине поеле служе као логички и научни темељ целој науци. Пошто се у првој периоди опита и проматрања већ дошло до извесних закона, који владају сматраним појавама, пошто су т. ј. добивене основне једначине тих појава, које могу служити као полазна тачка даљим испитивањима, математика излази на среду, узима ствар са свим у своје руке, и из једначина добивених проматрањем и индукциом она изводи резултате и то не само оне, који су се с почетка тражили, већ врло често и такве, на које се никад није ни помишљало. Истина је, да се помоћу ње не може ништа дознати, шго у познатим премисама не би већ скривено било; и истина је, да се помоћу ње неприбављају никакви стварно нови елементи сазнања, али их она ипак на најлакши начин сазнаје, поређује и уређује; она им изналази законе којима се они морају покоравати , и на тај начин јако донриноеи к усавршају и унапређају саме науке. Али одмах у почетку т. ј. пре но што су проматрањем сазнати оеновни закони, примена математичних метода нема смиела, нити је уопште могућа. Аетрономија, која сва кретања небеских тела објашњава помоћу само неколико општих закона, постала је већ скоро чисто дедуктивном науком. Да ли ће пак то исто бити случај и у истој мери и са оеталим наукама, да ли ће се т. ј. еве појаве, којима се оне баве, моћи некад објаснити чисто механичним законима кретања и равнотеже, и на тај начин постати предметом чието математичних дедукција, то је велико питање и готово се сумња, да ће оне икада достићи то идеално савршенство, и ако је у осталом извеена ствар, да је кретање први и последњи узрок свакој појави. Јер и ако је, гоеподо, увиђавно , да нема скоро ниједног питања, које се не би дало, не кажем могло, свести на питање о изналажају количина једних из других, опет зато кад се помисли, да је полазна тачка сваком математичном испитивању при-