Просветни гласник
4*
0 ВАЖНОСТИ
МАТЕМАТИКЕ
27
родних појава тачно сазнање узајамне зависности количина, које се у њима јављају; кад се даље помисли , да је сазнање те зависности тим теже, што су појаве сложеније па дакле и заплетеније, и кад се најзад помисли, да при свој савргаености математике аналитична средства, која нам она пружа, нису ни издалека довољна, те да бисмо могли бесконачно различне и безконачно заплетене одношаје многих природних појава, баш кад бисмо их могли и сазнати, аналитички представити, онда ће се можда наћи оправдања за горњу сумњу. Али у сваком случају, достигле помевуте науке то идеално савршенство или не, стоји то, да је математика најмоћније оруђе, којим се оне могу послужити при изучакању закона, који владају природним појавама; да је она једино поуздано и несумњиио средство, номоћу којега се из опита могу исгинити закључци изводити; да је она најзад сила, која раштркана Факта у целину скупља и својим их животом задахњава. Ово што је казано, показује доета јасно важноет математике са гледишта природних наука. Мало час казао сам, да се математика развија из неколико само акеијома т. ј. из истина тако јасних и за сваког увиђавних, да не потребују никаквог даљег доказа. Из тих неколико аксијома математика иопреда мало помало и поетупно и све остале встине евоје, служећи се притом логички најтачнијим и најноузданијим методама умовања и закључивања. Овака већ позната или доказана исгина служи као нужна и поуздана основа за доцније заплетеније иетине. На тај начин бавећи се математиком човек се поетупно и на самом послу упознаје са најразличнијим методама суђења и доказивања, и то понекад боље и темељније, него ли неки, који су их нарочито проучавали, а ниеу их у стању применити ни у каквој грани људскога знања. Еад се још узме на ум она тесна веза између појединих математичних истина, потреба, која одатле проистиче, да се оне морају не само тачно схватити, но вазда и на уму имати, и најзад лакост и вештина у њиховом руковању и комбиновању, онда се, мислим, неће одрећи, да је математика једна од оних наука, које утичу и најсилније и најблаготворније на развој нашега духа.
И у томе се огледа њена велика вредност са педагошког гледишта. Велико савршенство математике и несумњивост њених резултата, који је тако јако одликују од евију оеталих наука, долазе колико од крајње простоте самих предмета које она разматра, толико и од пачина испитивања, који се, као што већ рекох, ематрају као најтачнији и најпоузданији начини сазнавања. Математичар се бави не само са најпростијим појмовима, него их он пре свега увек тачно де®инише, и затим их узима увек у једном и истом смислу. Из једне већ доказане и нееумњиве истине он изводи најтачнијим умовањем исто тако јасне и несумњиве истине, нити он икада иде даље, ире но што се тачно уверио, да је пут, који је већ прешао, прави пут; пре но што је еасвим сигуран, да је истина, на коју он остале надовезује, стварна истина. У тој његовој тежњи за правом и чистом истином његова личност просто ишчезава, нити га могу помутити и забунити, јер их не може при таквом послу ни бити, његови лични погледи на ствар, или какви спољни обзири и утицаји, као што је то на жалост случај код моралних наука, где често врло често утицаји времена и околине, лични или партијски интереси, заслешвеност несвесне гомиле и т. д. угушују у грудима научара чисти и јасни глае истине и правде, и наводе их, да лажу онде, где им њихова, и ако нритиснута, савест опет доста гласно заповеда, да истину говоре. — Краткоћа, јаеност и прецизност, то је, господо, оно, на шта математичар у својим радовима највише полаже, а највећа награда, за којом ои тежи, то је сазнање праве и сушто истине, истине, за коју је сигуран, да је нико не може, кад му се свиди, изврнути, нико насилнички оборити. Под таквим дакле утицајима математичар се и нехотице навикава на правнлноет, тачност и искреност у суђењу, добија лакости у комбиновању, и што је најглавније у његовом срцу ниче, развија се и све вигае јача осећање и љубав према божанетвеној истини, којој он журније тежи, него ли линија својој асичтоти. Његова највећа награда, његово највеће задовољство састоји се, рекох, у сазнању в ;чне иетине; саетоји се у опажању дивне хармоније, која као да постоји између идеја, ко-