Просветни гласник

ВИШЕ ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ У НЕМАЧКОЈ

439

Разредном сгарешини упућују се родитељи, који имају ма шта да обавесте наставнике о деци својој, особито ако ова нису развијена као друга деца, ако су што слаба, ако имају какву ману, коју треба да знају наставници и васпитачи, да не би због непознавања исте нроизишле какве несреће по децу. Разредни старешина упозна с овим и своје другове који преда.ју у том разреду, и то — разуме се •— све згодним и упутним начином. Он пази да и задаци који се задају деци на израду код куће, не превазилазе дозвољену меру. У важније наредбе које се налазе у нравилима школским долазе оне које се тичу изостанака ученичких. Изузимајући случајеве болести, никад. ни једна ученица не сме изостати од школе, пре него што јој се дозволи. Ова дозвола тражи се од разредног старешине само онда, кад одсуство не износи више од једнога дана, а за дуже време мора се ићи до директора. Еад се дете разболи, мора се с места јавити то гаколи. У елучајима кад наиђе на децу каква прилепчива болест, не смеју у школу долазити не само деца која су се разболела него ни њихове еестре, већ се морају лечити код куће све донде докле зараза не ирође. За сваки изостанак од школе мора се донети довољно писмено извињење. Преко одређеног одмора школског, који је родитељима познат из правила школеких, не сме се ни једно дете од школе задржати. Па и ако се сви ови пропиеи врше врло строго, и ако се доиста сме тврдити, да по немачким школама, нарочито мушким, има најмање изоетанака ђачких од школе, опет што се тиче женских школа та ствар етоји мало друкчије. Женска деца, по еамој нрцроди својој, нису у стању, као мушкарци, да поднееу свако време, да издрже за дуже време толики пут од куће до школе и да евакад посвршују све радове школске. Поред овога не треба сметати с ума, да се и мати детиња хоће који пут да разболе ; па онда и ако болест није тако озбиљна, мајка није баш нерасположена да и своју ћерчпцу задржи поред себе; а у томе је потпомаже и гоеподин доктор, који је увек готов да удружи с матером противу школе, па онда се на рачун школе баца сва кривицн,и што су деца,

па што еу чак и матере, болесне. В. Делдеке је прикупио за последних двадееет година, с највећом брижљивошћу, многи статистички материјал из једне јавне више женске школе у вароши. По његовим подацима излази да свака ученица изостане од школе, у средњу руку, по 78 часова, дакле по 7°| 0 од целокупног броја часова школских. (Код нас, и ако наша деца не иду у школу више од 240 дана преко године, нису ретке нојаве, нарочито по основним шкслама, да већи део ђака изостане од школе по 30... до 100 па и до 150 — не часова, већ читавих радних дана школских!). У заводима који еу подигнути у новије време и који као грађевине боље одговарају хигијенским условима, број изостанака мањи је, али је ипак толики да свака школа, приликом еастављања програма, мора водити рачуна бар о оним неизбежним изосганцима који се дешавају из узрока који се морају оправдати; иначе програм се прави на памет и у предавањима се неће достићи оно што је научљено. Као што напоменусмо мало чае, по мушким је школама много боље у овом погледу. Да речемо коју о путу којим деца пролазе кад иду у школу и кад се кући враћају. У том погледу не зна се баш тачно докле се пружа власт и одговорност школска, а докле породичка. Пре свега приметићемо, да у Немачкој, по евима варошима, па и највећим, нико не замера што женска деца, ма иојега узраста, иду у школу сама без икакве пратње. Само децу од шест година, која су иетом пошла у школу, мора у почетку ко да нрати до школе, као што се то по ееби разуме, а исто тако и да их причека кад се пуштају из школе и да их води кући. Оамо неке и неке мајке, из еувише велике бриге и бојазни, никад не пуштају без пратиоца децу у школу, па то тако траје од почетка до краја учења. Што се школе тиче, она захтева да се женска деца тако прате само онда, кад на зло употребе слободу да сама путем иду. У осталом школа оставља • на вољу родитељима да сами изберу иајкраћи и најбољн пут за своју децу, а исто тако и да пазе како им се деца иутем понашају. Родитељи су у стању то да чине, јер знају време кад им деца излазе из школе, а учитељи опет од своје стране иазе да преко од-