Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

413

брног Дупава, анђеоски лик и т. д.) — али и ако се не поправе неће много сметати разумевању, али што би сметало, то ће учитељи или родитељи дечији моћи разрешити, кад их деца запитају. Приметићу још н за наслов књиге, да би се место ириче и поуке за децу могло ставити » Песме и ариче за децу«, пошто се цело дело састоји из песама и прича — и то у једнаком броју. На послетку имам да приметим да се не могу сложпти са писцем у том, што је. забележио на корицама, да се књиге штампају ситним словима, и то нарочито за I свеску, која је намењена ученицима млађих разреда основне школе, за које су и с педагошке и хигпјепске стране боље књиге с круанијим словима. Шго се тиче награде, мишљења сам, да би цело дело , с погледом на вредност с једне стране, и с друге стране на то што су готово сви чланци штампани пре у другим књигама, ваљало наградити са 40 динара од штампана табака. 11. Маја 1882. Београд. Др. јЗ. јзАКИ-К, члдн главпог иросиитиог сдпктд.« Савет решава : да се г. Бакић и Вуловић сложе још у оним стварима, где измеђ њих у реФер ;>тима влада несугласица, шта у овој књизн треба поправити, шта изоставити, а шта предругојачити ; па пошто г. писац ово исправи у књнзи, и језик поправи, онда, да му се за прво издање ове књижице изда 1000 д. (хиљаду динара). РеФерентима одређено је награде по 40 динара. VI Др. БакиК чита свој реФерат : о Мгледима « г. Милорада Шапчанина , које предлаже за поклоне о иепитима у основној школн : „Главном Иросветном Савету Према одлуци Главног Просветног Савета — прегледао сам рукопис г. Милорад а П. Шаачанина и част ми је о том поднети овај извештај. Г. писац поднео је девет угледних чланака за децу с тим , да ако Главни Просветни Оавет одобри овај правац п начин писања, изради према томе још више •гаких чланака , те да се така књига може употребити за поклањање ученицима основних школа. Међу тим чланцима имају три ариче из дечијег живота (»Шта је то дужност«, »Не пуштај срцу на вољу«, »Слушајте оца«) , једна аозоришна игра за децу (»Лоота«), две биограФнје из историје српске књнжевпости (»Петар Петровпћ Његуш, песник српски«, »Сима Милутиновић , песнпк српски«) и три описа : Један из земљописа (»Српски манастири«), је-\ан из је-

стаственице (»О посластицама«, слатко дрвце, смокве, урме, бадеми, неранџа), н један из технологије (»О бојама« — како се добијају неке боје). Од свију чланака најважније су ариче, јер у њима има морллне аоуке , и та се поука даје у занимљивом облику, у ком се дотична врлина и лакше памти. Најлепше је изведена прича оШта је то дужност«. После прича долазе по вредпости биограФије но у те биограФије ваљало би унети нешто и из самих дела дотичних славних људп (од прилике онако, као што је ЈеФрем Лазаревић писао »Моралну философију « 1807. и 1809. год.) те би оне на тај начин биле много занимљивије, а при том би биле и од веће користи\ јер људи се најбоље познају по њиховим делима, по којима се и оцењују. Само у том случају могли би таки чланци послужити и за итолску аотребу, као што то писац на једном месту напомиње. — Добро би било, кад би се још и слике дотичних лица ставиле у књигу. Позоришне игре, које су удешене за децу, могу бити поучне и интересне. Но у овој позоришној игри, која се налази у рукопису, имају — по моме мишљењу — две погрешке. Једна је погрешка та , што није прнродно изведена, јер је врло сумњиво да би деца, макар и већа бнла, могла тако лако сама међу собом — без утицаја старијих људи — извести на чисто како треба, овако заплетене односе, и тако брзо иеправитп погрешке и поправити рђаве навике поквареног дечака, као што је велика реткоет и то, да се такав деран сам за времена тргне и врати с рђавог на добар пут. Друга је погрешка у том, што због неваљалства овог дечака страда његов брат, који није ништа свривио, а тај деран пролази без икакве казни — што није ни мало правично. На послетку долазе оаиси. Што се тиче занимљивости, описи долазе у дечијој књижевности у опште на поеледње место. Све што може да оживи интерес у њима, то су згодне слике за коЈе би требало и описе везати, И одрасли људи читају многе чланке у књигама и часогшсима, само за то што има слика у њима, јер их интересује да сазнаду, шта ЗЕтче слике. Уз то може и начин излагања бити лакши, као н. пр. у виду ирича, разговора, или у виду аисама, — те тако се из познавања природе и из технологије може доста материјала унети у дечију књижевност. — Код горе помепутих описа нема слика , (има само напомена, да би уз опис једног манастира дошла слика), а прп том је начин излагања доста тежак и сувопаран (нарочито у чланку српски манастири) те тако ти чланци , таки као што су, нису згодни за дечију лектиру. Важно је да се примети да међу овим чланцима нема ни једне аесме, а зна се да лепе песме највише