Просветни гласник

ВИШЕ ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ У НЕМАЧКОЈ

пишта од религије; школа се само бриие да не остану баш сасвим без поуке из те гране наставе. Религијској настави у школп пре свега је цељ да упозна децу с основним доктринама оне цркве којој припадају. Међу тим нигде се не полаже велика важност на то да се догме и правила морају учити од речи до речи на памег, већ се поглавито пази на то да религија постане ствар срца и осећања, т. ј. да дете оно осећа што му се религијском наставом износи. Уз науку хришћанску иде, као што се по себи разуме, и настава из морала, а за основу тога узимају се десет заповеди божјих. До скоро се придавала велика важност томе да се знају на памет читави одсецп и одломци из св. писма и многе црквенске песме. То је последица онога стап.а које је настунило кад је чувени министар пруски Милер издао своју још чувенију регулативу којом је спутао сваку школу, па и вишу женску. Али се поодавна дигао школски свет противу тога и данас је сведено на паметну меру колико се има учити на памет од оног грдног материјала који је нскад одредио Милер и његове присталице мрака и назатка у Пруској. Течај наставе ево како Стоји: У основним разредима и на најнижем ступњу настава је искључиво и поглавнто исторпјска. Деци се прича оно што има у св. писму, у старом и новом завету, и го махом из књига које су, према дечијем узрасту, нарочито удешеие за сваки разред, и које се зову библијске ариче. Уз то иду моралне поуке ради учвршћења дечијег у ономе шго је добро. У средњим разредима настава није више историјска, него догматичка. Предаје се по катихизису оне вероисповеди коју дете исповеда. У најстаријим разредима настава из религије опет је историјска. Учи се нарочити увод у књиге св. писма, учи се стари и нови завет, читајући из библије згодне библијске одсеке , и најпосле учи се црквеиа историја. Врло се ретко дешава, баш и у најмешовитијим школама, да се због црквенских нитања

517

поремети миршколски. Младе девојке понашају се према својим другарицама симиатично или антипатично не по вери коју која исповеда, него по самој личности с којом у додир долазе. II Као што је сасвим ириродно, немачком језику и немачкој књижевности дато је прво место у свима вишим женскнм школама у Немачкој. Цељ је тој настави да доведе ученице до тога да науче нравилно говорити и писати на свом језику и да их оспособи да могу савршено разумевати узор дела немачке књижевности и разумевајући их уживати њиховс лепоте и узвишености. И тако се та настава са свим доследио дели на ове дисциплине: на читање и декламовање, правопис и граматику, ирозодију, вежбања у стилистици и историју књижевности, заједно с читањем и објашњавањем појединих класичких дела, једном речју ту су све главне и споредне дисциилине на које се већ делн настава из матерњега језика. Да бисмо видели како се у овој грани наставе ради у Немачкој, да пођемо из разреда у разред. У најмлађим разредима, у које ступају деца скоро без икакве претходне спреме , уче се ученице читању по гласовној методи, т. ј. по методи по којој се именују само гласови појединих слова, а не и њихова имена. По тој методи јако је олакшано деци учење чнтања јер је то у суштини Фонетички карактер немачког правописа. За тим се уче деца да изговарају по неколико угледних речи које се склапају из гласова које су већ научила. У буквару се налази слика оног предмета о коме је говор, а поред слике име тог предмета (— а не само почетно слово као у садашњем нашем Буквару —) и то како у штампаном тако и у рукописиом облику; и тако деца имају све троје једнако пред очима. Осим тога као помоћно средство служи словница (машина за читање) с покретннм словима, те се тако склапају разне речи на основу оноликог материјала колико се до ког дана савлада. То и јест добра страна ове гласовне методе, што се по | њој, осем тога што се доца не уче оном