Просветни гласник

НАУЧНА ХРОНИКА

527

НАУЧНА ХРОНИКА XIV НОВО ПИТАЊЕ, — АхЛДОХО^Л У ПРИРОДИ. —- БУДУЧ^НОСТ СТАК^ЕТА

Има наука, има питања, којима се доводи почетак из најстаријег доба људског живота, која се развијају од неколико стотина година. Неке су од тих наука достигле висок ступањ савршенства (математика) а неке се више или мање разгранале и развиле. У старо доба било је свега неколико наука, било је само неколико питања, која су занимала умове људске. Што више идемо садашњем добу, 5 толико се већма шири обим људскога испитивања, што се некада сматрало као нешто споредно то се данас толико развило да образује за себе читаву науку. Исто тако има ствари за које се у старо доба није ни мислило и које су данас постале важан иредмет истр ^живања и изучавања. Међу такве предмете долази и тај о коме ћемо овде да говоримо. Назвато је »новим иитањем,« и оио је заиста »ново,« јер не само да за њ нису знали стари, него је тек од пре неколико година избило на површину и сад су прионуле многе научне радне снаге да што већма и боље развију и расветле. То је »ново питање« поставио 24. Септембра 1б67. године проФесор Аазар Гајгер на ФранкФуртском збору немачких природњака и Формулисао га овако: »да ли су чулни органи човекови вршили те исте радње и пре хиљаду година, као што врше данас или се можда може показати оно време кад они нису могли вршити неке радње, које врше данас. Другим речима, да ли је човек и пре хиљаду година видео онако исто као и данас; да ли му се природа показивала у истим бојама као и данас: да ли су му дрва увек била зелена, небо плаветно, зора румена? Да ли је његов слушни орган и пре хиљаду година могао да разликује све оне тонове које сад разликује, да ли су од памти-века осећања укуса и мириса била иста као и данас ? 1 ) Ово је питање назвао Гајгер палеоФизиолошким. Да би се оно потпуно решило, да би се могло одговорити што тачније на све оно што рекосмо, ваљало је пре свега предузети тачнија испитивања у старој науци о језику. Јер језик најбоље показује умни ризвитак некога народа; у колико је један парод развијенији и колико боље одваја једне појаве од других, у толико је и његов језик разгранатији, и за сваку појаву има нарочит назив. Према томе ако су стари знали тачно да разликују и одвајају иоједине чулне ') »Новни вопроеТ) »Сдово« 1879. Днварв.

упечатке од других сличних, они су за њих имали и нарочитих назива, и обратно, ако за опе уиечатке за које ми данас знам > нађемо назива и у старих народа, онда је то сигуран знак да су за њих и стари знали, а ако не нађемо, онда је то исто тако сигуран знак да они зато нису знали. Осим тога, врло важних података налазимо и код данашњих дивљака, који по свој прилици представљају данас оно првобитно стање у коме се некад налазио цео човечији род. Најпосле од велике је потребе да се сви ти подаци доведу у свезу са подацима Физиологије и Физике. То је питање нашло многих присталица у научном свету и за последњих неколико година постала је читава литература о њему; то питање о првобитним осећањима, о првобитним функцијама чулних оргара данас је готово на дневном реду и изучавају га многи научењаци из Француске, Енглеске и Немачке. Савремена наука је овако одговорила на то питање : Овако разнолико развијена и усавршена радња чулних органа данашњег човека није била и код првобитних људи, него је она достигла данашњи ступањ тек дугим и дугим развићем и поступним усавршавањем. Такав закључак извели су научњаци испитујући нарочито један чулни орган: око, и његову радњу код првобитних и код данашњих људи. Највећа пажња скренута је на осетљивост спрам боја. Можекозапитати : зар се може подацима само из једног чулног органа закључити на развијање и стање осталих органа? — На то би имали само да приметимо да се чулни органи развијају једновремено, и ако је виђење садашњег човека постало развићем, еволуциом, то оида се мора признатн да је и чувење, мирис и кушање постало развићем и поступним усавршавањем. Ово је питање врло добро расправљено у књизи Хига Магнуса: »Историјско развиће осећања боја.« (1877.) Да видимо шта се у њој говори. Обично се мисли, вели Магнус, да су чула чове кова, док је он још у тако званом природном стању, врло оштра. Но то мишљење веома је погрешно. Истина дивљак из далека чује и пајмањи шум, оп може да разликује и осети задај дивљачи, он мо же далеко да догледа. Но свих тих особина има и код животин,а. Дивљач из велнке даљине нањуши ловца, са највеће висине уг.-Јвда своју ситну жртву. И при свем том, ма да су та чула тако оштра, опет неће нико признати